Mario Vranješ: U čekaonici bolnice

Više me ništa ne boli. Kažu doktori da je to normalno, ali da moram biti oprezan jer srce je veliki zajebant.

AUTOR: Mario Vranješ
OBJAVLJENO: 17.06.17 u 09:20
OSVJEŽENO: 17.06.17 u 09:20
http://bit.ly/2sA39ww
Nusreta je baš bila puna života. Nije bilo trena u danu kada njeno lice nije bilo nasmijano, kada nije pjevušila kroz kuću. Usisava, smije se i pjeva. Kuha ručak, pjeva i smije se. Gleda u mene,pjevuši u sebi i smije se da je vidi svijet.Osim kada ju je boljela glava. A zadnjih mjeseci baš ju je često boljela glava. Ne mogu vam opisati to njeno grčenje lica, te njene bolne urlike. Nije bilo tog lijeka, te količine koja bi umanjila, ublažila bolove. Oči su se istopile u dupljama, usta joj se iskrivila kao da vrišti, a osmijeh, nestao, kao da nikada nije postojao. Svaka noć u Hitnoj pomoći i svaki put isti odgovor. Tumor je prevelik, ne može se operisati, ne pomaže ni kemoterapija. Istopila se moja Nusreta. Jučer je gledam na krevetu, tanka kao i čaršaf koji je pokriva. Ni ne zna da sam tu, vidi me, a ne poznaje me. Boli je, mnogo je boli.... Bolilo ju je. Evo čekam glavnu sestru da mi donese njene stvari pa da odem do hodže , da ugovorim dženazu. Ode moja Nusreta baš na Ramazan.
- Halil, 44 godine , rudar, udovac, Nusretin muž, nema djece

Ne čuje te nena drago dijete, moraš malo glasnije pričati, gluha sam ti ja ko top što se ono kaže. A nemam ti ja drago dijete nikoga, zato se i mučim ovako sama po ovim hodnicima. Ja sam ti iz Konjević Polja lutko nenina. Imala sam ti ja čo'jka Sabriju, i četiri sina. Odvedoše ih jedne noći, nekakvi u crnim uniformama. Odvedoše ih i nikada ih više nisam vidjela, ni našla. E, hvala ti dušo moja za mjesto da sjednem. Teško mi je ovakoj staroj na nogama bit'. Ne slušaju me noge više, ni oči, ni srce, ni uši. Kažu da imam i šećer. Čudo bi bilo da ga nemam. A ne da mi Bog da zaspem sasvim. Još me drži na ovom dunjaluku, kažnjava me, šta li? A došla sam ti dijete po ovaj neki aparat za uši, ko biva da bolje čujem. Da slušam vijesti ne bi li čula da su mi muža Sabriju neđe našli, i moja četiri nabolnija vriska da su pronašli. Da ih majka sahrani, da im kosti pokrije, pa možda mi tada Bog dadne da usnijem san konačni.
- Nena Safeta, 85 godina, majka 4 sina, supruga Sabrijina,  iz Konjević Polja

Ne boli me više. Više me ništa ne boli. Kažu doktori da je to normalno, ali da moram biti oprezan jer srce je veliki zajebant. Taman kada se malo opustiš, počneš po starom, a on te strefi. Ostaneš bez daha, nekakve hladne kapi znoja te obliju, utrneš, a težina u grudima kao da je slon sjeo na tebe. Dođoh do hitne i mrak. Nekakav lebdeći mrak, a vidim svoje tijelo u tom mraku, i neko zrnce svjetlosti koje se širi, kao da guta mrak.I kao da neke ruke izviruju iz te svijetlosti , hvataju me za glavu i guraju što dalje od te svijetlosti. I otvoriš oči, u bolničkoj si sobi, veliki ožiljak ti je na grudima i ne znaš jesi li živ ili mrtav. Sve ti se zateglo, sve te steže. Trostruki baypass, kažu dvije minute kliničke smrti i osjećaj kao da postoje neke ruke koje čekaju na tebe kada se završi ovozemaljska zezancija. 
- Peđa, 38 godina, instruktor vožnje, srčani bolesnik, samac

Kažu mi, šuti, dobro si prošao. Jebo te ona, da prostiš, nije jedina na dunjaluku. A šta ću. Ovoliko godina imam, a nisam se pameti dozvao. U četrdesetoj sam se po prvi puta zaljubio, ono, do kostiju. I ona je mene voljela,mislim, mada je bila mlađa od mene dvadesetak godina. Voljela me je, barem u početku. Sve sam joj dao, dan – noć sam radio samo da bi za nju sve imao. Dizao kredite, vodio na putovanja, kupovao garderobu, mazio, pazio. Pedikir, manikir. Fitnes, joga. Sve za nju. Na mater i oca zaboravio, ljutio se na njih jer su me upozoravali da neće to na dobro, da ću najebati na kraju, da nije ona za mene. Ali ja sam vidio samo nju, moju Sanelu. Zahvaljivao Bogu u noćima kada smo ljubav vodili. Bio na koljenima u molitvi u jutrima kada sam se budio kraj nje. Jednu želju imao, da bude samo moja, i da joj ja budem dovoljan. Ali nisam bio dovoljan.Bio sam samo jedan od... Još se i smijala kada je rekla da je ona mislila da ja shvatam da sam ja za nju samo tu, da joj vrijeme brže prođe i da joj bude zabavno, a i korisno. Da se nikada ne bi vezala za starca poput mene i da ne shvata moje čuđenje i očaj. To izgovorila, rekla još jedno hvala i čuvaj se i zalupila vrata za sobom. I sljedeće čega se sjećam je da se budim u bolničkoj sobi, sa cijevčicom u ustima i bljuvotinom na sebi. Ali moj psihijatar mi kaže da napredujem. Da sve vodi ka tome da mi ispijanje tableta za smirenje i pritisak sa rakijom više nikada neće pasti na pamet. Ali dabogda.
- Damir, 44 godine, komercijalista, sada samac, samoubojica u pokušaju 

Facebook status Maria Vranješa "U čekaonici bolnice" prenesen uz dozvolu autora. 
Mario Vranješ je Bosanac, građanin države koja pjesnike i pisce baš i ne ljubi, Zemljanin iz Sunčevog sistema sa ambicijom da izađe iz tih uskih okvira. Ima sopstvenu zbirku pod nazivom "Poezija, recimo...!", izdatu 2011. Trenutno se dvoumi oko naziva nove zbirke pjesama dok traga za sredstvima za štampanje