Bogdan Stevanović: ZVUK ĆUTNJE NA BALKANU

Zvuk koji tišina može da ima na Balkanu ponekad ume da bude toliko glasan da budi iz učmalosti i one najravnodušnije. Jer to nije običan zvuk, a ni obična tišina.

AUTOR: BlogDan
OBJAVLJENO: 13.05.18 u 07:17
http://bit.ly/2jTWZ4w
Rodio sam se u državi koja se zvala SFRJ ali sam imao tri godine kad je počela da se raspada. Ostatak detinjstva i mladosti proveo sam u onome što je poluraspadima od te okrnjene države ostajalo. Šizofreno je menjala imena na svakih par godina ko da boluje od bipolarnog poremećaja ličnosti, pa nikako nije mogla da se dogovori ko je, kako da se zove i šta hoće. Ne mogu da budem jugonostalgičan jer u mom slučaju žal za prošlim vremenima kada se radi o Jugoslaviji značio bi da želim da se vrati vreme praznih rafova u prodavnicama, prodavanje benzina u kanisterima i dilovanje deviza na ulicama. Zato sam uveren da danas moju generaciju, izgubljenu u vrtlogu istorijskih događaja pogađa jedna druga vrsta nostalgije, a to je nostalgija ja normalnim životom svih nas. 

Tokom prvih dvadestpet godina života adresu prebivališta nisam menjao, ali je država u kojoj sam živeo za to vreme promenila četiri imena. SFRJ, SRJ, SCG i evo na kraju se skrasila na RS. Otkad sam pre tri godine samoinicijativno odlučio da promenim svoje mesto prebivališta i odem u inostranstvo, često me stranci pitaju koliko se razlikuju srpski i hrvatski jezik, a ja zapnem kad pokušam da objasnim. Odnosno, potrudim se da objasnim, al oni ne razumeju kako je moguće da se radi o dva različita jezika a mi se međusobno sve razumemo. Onda me pitaju koliko se razlikujemo svi mi na Balkanu kao narodi. I tu zapnem. Počnem da govorim priče iz viceva o tome kakav glas u šalama bije koju naciju, jer možda to najplastičnije pojasni radoznalom strancu naše karakteristike a zataška našu ludost. Čini mi se da je jednom strancu lakše objasniti po čemu smo slični nego po čemu se razlikujemo. Kad su nam jezik, tradicija, mentalitet i kultura isti, sve drugo što se može pobrojati kao različitost bude nebitna informacija. 

Jugonostalgičan nisam, ali nostalgičan jesam. Za nekim vremenom koje vrlo moguće na Balkanu nikad nije ni postojalo. Nedostaje mi da lepo pričamo jedni o drugima. Da se radujemo kad nam neko iz komšiluka dolazi u posetu. Da volimo da im odemo jer je kod njih lepo i drugačije a opet kao kod kuće. Voleo bih da putujemo jedni kod drugih, a kad dođemo da se osećamo sigurno i dobrodošlo. Da jedni od drugih učimo i da se podržavamo. Da se radujemo međusobnim uspesima. Ali o svemu ovome niko ne priča. Sve te moje naivne želje demantuje distopija u kojoj živimo jer se u takvom okruženju karakterišu kao utopija. Nije mi jasno zašto smo radije skloni da kopamo po bolnoj prošlosti nego da gradimo bolju budućnost? U toj prošlosti ne možemo naći ništa a da nam danas može služiti, dok u budućnost možemo ugraditi sve ono za šta mislimo da nam može doneti bolju. Malo više tolerancije, podosta razumevanja i prstohvat ljubavi. Jer i toliko malo u ovom isposničkom vremenu bilo bi nam dovoljno.

Godinama već nemamo iste zastave ali nam je stanje u državama gotovo identično. Nikakvo. Kapitalisti iz belog sveta vide naše tržište kao jedinstveno jer nisu blesavi da troše papir na štapmanje nalepnica na kom bi uputstvo za uputrebu bilo četiri jezika, kad mogu da sve svrstaju pod isti jezik i uštede na papiru. Kad predstavništva inostranih kompanija dođu nisu ludi da otvaraju sedišta u svim glavnim gradovima, nego odaberu jedno za region. Pa nam onda stave sufiks Adria. Zvuči svetski. A mi i dalje nastavljamo da ko pokvarene ploče pričamo o razdvajanju, različitostima i o tome ko je bolji, kriv i odgovoran. Spajaju nas čak i u rijalitijima jer se tada više para obrće kroz sms-ove, a zapravo ovo što se dešava na terenu kad su kamere ugašene je nadrijaliti. Spajaju nas Andrić, Krleža i Njegoš a razdvajaju političari. 

Kad malo bolje razmislim, iz svoje izolovne mentalne tvrđave za koju sam se opredelio da mi bude stanište, ja ni ne znam ko su ti obični ljudi koji i dalje agresivno zagovaraju neke nacionalne i verske podele među nama. I ako postoje, kom zdravorazumnom čoveku oni mogu biti relevantan pokazatelj atmosfere u kojoj živimo. Ako izuzmemo političare koji demagogijom na perfidan i podmukao način nas dele umesto da ujedinjuju, ja gde god se okrenem i sa kim god da razgovaram vidim da je nacionalizam pase. 

Najzanimljivije od svega kada se radi o nama Balkancima, rasutim duž gromadnih planina i plodnih ravnica od Vardara pa do Triglava, nije to što ćutimo o stvarima koje nas bole, već što ne govorimo o stvarima koje mogu da nas vesele. Kao da su nam oči izdresirane da gledaju samo gde ima muke, problema, loših ljudi i nepravde. Iz nekog samo nama znanog razloga pažnja nam je baždarena na crnu hroniku a inspiracija za razgovor na žutu štampu. 

Zvuk koji tišina može da ima na Balkanu ponekad ume da bude toliko glasan da budi iz učmalosti i one najravnodušnije. Jer to nije običan zvuk, a ni obična tišina. To su umorni ljudi koji pod višedecenijskim bremenom nesrećnih okolnosti misle da ispuštanje bilo kog zvuka neće promeniti ništa. Minule godine su ih uverile u to. Ta tišina je najstrašnija a potpomognut je i našom starom boljkom odvajkada zapaćenoj među balkanskim življem a to je – zatvaranje očiju pred očiglednim, griženje za jezik pred nečasnim i okretanje glave na drugu stranu pred najbitnijim.

I ne, ovo nije jugonostalgija. Ovo je humano-nostalgija. Žal za vremenom kada čovek ume da voli drugog čoveka neovisno od toga koje je nacionalnosti, vere, boje. Ne moramo svi živeti u istoj državi, niti se istom bogu moliti, niti istim narečjem govoriti da bismo bili dobri jedni prema drugima. Jer ljubav ne živi među zidovima državnih institucija, crkava ni škola, već u ljudima koji van tih zidova umeju da je među sobom dele.

Izvor: blogdan.rs