Blogdan: Da li se sećaš ko si bio pre nego što ti je svet rekao šta bi trebalo da budeš?

Čitava ta priča o kraju podmetnuta je onako kapitalistički podmuklo gde je stav "ma šta me briga, ionako ćemo svi da umremo jednog dana" mutirao je u bezosećajnost. Životi su počeli da se pretvaraju u jurnjavu za materijalnim misleći da je tu sigurnost. Počeli smo da se smatramo ostvarenima, samo ako postignemo što više titula, pozicija, nagrada, aplauza. Ako postanemo Neko. A šta ako, možda, svrha čitavog putovanja zvanog život nije postati Neko? Možda se baš radi o prestajanju da budemo sve što nismo, da bismo mogli da budemo ono što smo bili na početku. Samo ljudi. Oni ranjivi kad su sami, ali jaki kad umeju zajedno.

AUTOR: Bogdan Stevanović
OBJAVLJENO: 14.06.15 u 11:49
http://bit.ly/1QwIKiz
Živimo u vremenu gde nam podmeću apokaliptične priče o našem bliskom i izvesnom kraju, o tome da će se čitav ovaj svet urušiti u bezdan, da će sve uskoro nestati, da nikog neće biti i ništa neće postojati. Onima sa amovima na očima ovo dođe kao savršen izgovor za sebično i neodgovorno ponašanje da onda uz krilaticu "samo jednom se živi" polete previsoko na premalim krlilima svog prevelikog ega.

Nekom bizarnom logikom misli se da tek "onda kad sve bude došlo na svoje mesto" da ćemo tad biti mirni, a niko ne govori da samo onda kad se nađe unutrašnji mir, tek tada sve dolazi na svoje mesto. Nekim sistemom zamenjenih vrednosti svi se trude da za sebe biraju najlepšu osobu na svetu, a niko ne govori da treba birati onu osobu koja će tvoj svet učiniti najlepšim. Nekim paradoksom svi misle da su dovoljno pametni da uče na svojim greškama, a niko ne govori da prvo moraju da prestanu da ih sebi poriču.

Čitava ta priča o kraju podmetnuta je onako kapitalistički podmuklo gde je stav "ma šta me briga, ionako ćemo svi da umremo jednog dana" mutirao je u bezosećajnost. Životi su počeli da se pretvaraju u jurnjavu za materijalnim misleći da je tu sigurnost, a zaboravlja se da je najveća sigurnost u duhovnoj stabilnosti. To najbolje znaju oni koji su sve imali pa sve izgubili. Počeli smo da se smatramo ostvarenima, da se brojimo u društvu, samo ako postignemo što više titula, pozicija, nagrada, aplauza. Ako postanemo Neko.

A šta ako, možda, svrha čitavog ovog putovanja zvanog život nije postati Neko? Možda se baš radi o prestajanju da budemo sve što nismo, da bismo mogli da budemo ono što smo bili na početku. Samo ljudi. Oni ranjivi kad su sami, ali jaki kad umeju zajedno. A mi danas, izgleda sve umemo osim zajedništva. Idući stranputicom došli smo do trenutka gde decu podsećamo šta je igranje, inteligentne šta je mudrost a ljude šta je ljudskost.

Ovom svetu više ne trebaju uspešni nego saosećajni. Dosta mu je bilo petičara, sad mu treba kritičara. Ne znače mu više oni jaki samo u mišićima, vreme je za one hrabre u odlukama. Ne trebaju mu lepi u licu nego pitomi u srcu. Suviše je po svetu ljudi sa stisnutim pesnicama, ono što sada fali je čovek sa jakim stiskom ruke.

Ako mislite da se živi samo jednom znajte da grešte. Živi se svaki dan. Samo jednom se umire. To što nam život ne dopušta da se vraćamo u prošlost i ispravljamo stvari koje smo pogrešno uradili, samo treba da bude motivacija jer nam dopušta da u svakom narednom danu budemo bolji nego juče, a bićemo bolji samo kad shvatimo da veličina nije u imanju, moći i prestižu, nego u ljubavi, dobronamernosti i saosećajnosti.

Tekst "Da li se sećaš ko si bio pre nego što ti je svet rekao šta bi trebalo da budeš?" objavio je B(L)OGDAN 12. maja 2015. godine na svom blogu. Možete ga naći na facebooku, instagramu i  @GoddayStevenson