In memoriam Marijan Beneš: Odlazak sportskog simbola uništene države

Po uverenju i osećanjima bio je Jugosloven, poreklom je iz partizanske porodice, nosio je stalno Titovu sliku sa sobom. “Ja sam Hrvat, i Bosanac, i Srbin. Ja sam čovekoljubac, volim ljude. Nacionalnost me ne interesuje. Ja sve velike Srbe i velike Hrvate nazivam fašistima”, rekao je u jednom intervjuu.

AUTOR: Bojan Tončić
OBJAVLJENO: 05.09.18 u 08:29
http://bit.ly/2LYGe3K
U Banjaluci je 4. septembra umro bokser Marijan Beneš, nekadašnji evropski profesionalni i amaterski šampion, istinska personifikacija bivše Jugoslavije, ne samo sportska. Manje mladi čitaoci, jugonostalgičari ili ne, setiće se 1979. i tog gromoglasnog huka u banjalučkoj dvorani Borik: “Marijane, Marijane!”i “Jugoslavija, Jugoslavija!”, delirijuma oduševljenja  kada je Beneš serijom razornih krošea oborio dotadašnjeg prvaka Evrope Francuza Žilbera Koena i postao novi šampion.

Beneš je rođen 1951. u Beogradu, ceo život proveo je u Banjaluci, bio je član BK “Slavija”; amaterski prvak Evrope postao je 1973, a profesionalnu u lako-velter kategoriji 1979. godine. Od 39 profesionalni mečeva pobedio je u 32 (21 meč nokautom), šest je izgubio (tri nokautom) i jednom je boksovao nerešeno. Titulu evropskog profesionalnog prvaka odbranio je četiri puta, a poražen je na poene 1980. Posle teške povrede oka 1980. okončao je karijeru.

Po uverenju i osećanjima bio je Jugosloven, poreklom je iz partizanske porodice, nosio je stalno Titovu sliku sa sobom. “Ja sam Hrvat, i Bosanac, i Srbin. Ja sam čovekoljubac, volim ljude. Nacionalnost me ne interesuje. Ja sve velike Srbe i velike Hrvate nazivam fašistima”, rekao je u jednom intervjuu.

Takav je čovek, ima li čega logičnijeg u apsurdnom ratu, proglašen ustašom i četnikom, zavisno od toga koja mu je strana izricala presudu; u svojoj Banjaluci, gradu u kojem je nekada važio i za simbol ljudskosti i dobročinstva, brutalno je pretučen ispred svog kafića. I to nije najgore što se dogodilo njemu i njegovoj porodici.

“Pijana i nacionalizmom drogirana Banjaluka tih devedesetih, onako neljudska, nije mogla čuti urlike čovjeka Beneša. Namjesto toga, Banjaluka je ubila rođenog Marjanovog brata Ivicu, Banjaluka je, uličarski i kukavički, pretukla Marjana pred njegovim kafićem, uz huliganski poklič ‘A ko je sad jači, šampione!?’ Banjaluka je, poput razjarenog bika, otjerala Marjana kao ‘ustašu’ na radnu obavezu, u sabirne centre, da kopa rovove za srpsku vojsku”, zabeležiće oktobra 2017. kolumnista Buke i Al Džazire Dragan Bursać.

Uz konstataciju da, zapravo, Beneš smeta toj Banjaluci samo zato što je živ.

Nije bilo mesta za Marijana Beneša u Banjaluci, otišao je u izbeglištvo, u Hrvatsku. Otišao i vratio se; nije se svetio, naprotiv, po povratku iz izbeglištva osnovao je školu boksa "Feniks Bin" u Udruženju Roma. Da skloni sa ulice i sačuva romsku decu. "S njima treba živjeti, upoznati ih, pa tek onda donositi sud. Za vrijeme rata oni nisu klali i ubijali ljude, kao što su to drugi činili. Moja familija je bila partizanska, nije bila ni ustaška, ni četnička. Naučio sam da volim ljude, a to se najbolje vidi iz mojih pjesama", govorio je o Romima i svom životu.

Ćutljiva i kukavička Banjaluka može da odahne - neće više susretati čoveka pred kojim mora da saginje glavu. Sada zgažena Banjaluka ima jednu brigu manje Valjda još ima onih koji se stide. Sigurno ima i onih koji istinski žale.

Neljudi koji su pretukli  Marijana Beneša pitali su ga ko je jači.

Odgovorio je.

Izvor: xxzmagazin