Branislav Dimitrijević: Treba nam novi optimizam volje

Oko lažne dileme da uvek moramo izabrati između optimizma i pesimizma, ključ je davno našao čuveni italijanski teoretičar i komunistički političar Antonio Gramši sa svojom formulom -- pesimizam intelekta, optimizam volje! Pogledi na svet mlađih generacija uslovljeni su, nažalost, svetom u kom kako manjka društvene imaginacije koja bi mogla da ulije taj optimizam volje, tako manjka i kritičkog mišljenja, onog preduslova za pesimizam intelekta. I nisu oni stvorili taj svet, oni samo pokušavaju da u njemu prežive.

Igor Pavicevic
AUTOR: Nedeljnik.rs
OBJAVLJENO: 18.06.17 u 14:53
http://bit.ly/2tBE3dM
Branislav Dimitrijević je diplomirao na Katedri za modernu umetnost Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, a magistrirao na katedri za istoriju i teoriju umetnosti Univerziteta u Kentu u Velikoj Britaniji. Doktorirao je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu sa temom "Utopijski konzumerizam -- nastanak i protivrečnosti potrošačke kulture u socijalističkoj Jugoslaviji".

I taj doktorat ima tematski veze sa njegovom novom knjigom Potrošeni socijalizam u kojoj se umnogome bavi potrošačkom kulturom u Jugoslaviji...

Na početku bismo želeli da čujemo nešto o razlozima koji su vas naveli da napišete knjigu Potrošeni socijalizam.

Verovatno je glavni razlog to što je danas u redovnom obrazovanju Jugoslavija praktično isključena. Za to vreme sećanje na nju obeleženo je dvema ekstremno suprotstavljenim pozicijama - po "totalitarnoj paradigmi", ona je bila država jednoumlja, nemaštine, sivila i političke represije, dok za "jugonostalgičare" ona predstavlja epohu blagostanja, napredovanja, sigurnosti... Pojava potrošačke kulture u SRFJ ovde je primer koji nam može pomoći da ono što jesu bile naizgled protivrečnosti tog sistema prepoznamo pak kao "nadodređenja" tog sistema, kao njegove konstitutivne karakteristike koje su proizvod dinamičnih društvenih odnosa, a ne nekog represivnog jednoumlja. Nisam sklon jugonostalgiji ali mi je veoma važno da, posebno mlađim čitateljima, pokažem da je to vreme (naročito kada govorimo o pedesetim i šezdesetim) bilo vreme društvenog napretka kakvo je danas nezamislivo, ali i da je istovremeno važno videti šta su bile pukotine u tom sistemu koje su dovele do njegovog sloma, do toga da se on "potrošio". Meni je takođe važno da pokažem razloge, i njih vidim u pojmu "društvene imaginacije" koji je ključan za ovu knjigu, kako su se olako napustile socijalističke društvene aspiracije - jednakost, solidarnost, javni interes - i prihvatila liberalna imaginacija koja poznaje samo pojam lične sreće ili privatnog blagostanja.

Kako je forsiranje potrošačke kulture u raskidu sa Rusima uticalo na Jugoslaviju? A šta je sve potrošilo Jugoslaviju pored nacionalizma s kraja osamdesetih?

Potrošačku kulturu u socijalizmu možemo pratiti još od početka pedesetih, od raskida sa staljinizmom. I svakako da ona jeste uticaj kulturne vesternizacije, ali isto tako i sistemska odluka koja nije trebalo da se kosi sa socijalističkim vrednostima i socijalističkom organizacijom proizvodnje. Čuveno bezalkoholno piće "Cockta", na primer, lansirano je početkom pedesetih na skakaonici u Planici kao ozbiljan tehnološki, dizajnerski i marketinški zahvat- cilj je bio ne samo imitacija zapadnih modela već i njihova adaptacija u socijalističkom sistemu. Nezapamćeni napredak Jugoslavije tokom pedesetih (verovatno najefikasniji ekonomski rast u Evropi u 20. veku) omogućio je upravo amalgam diktirane modernizacije "odozgo" i spremnosti ljudi da svoj rad ulože u izgradnju novog sistema, odozdo. Dakle nešto potpuno suprotno od ovoga što imamo danas.

Jugoslovenski socijalizam su potrošile dve ideologije, koje su na prvu loptu izgledale kao da su u sukobu ali su zapravo bile u neželjenoj ili nesvesnoj koaliciji. Pre svega, to su nacionalističke ideologije, ali su to i liberalne ideologije koje su verovale u svemoć tržišne ekonomije kao ključa za rešenje svih problema. Dok je tokom devedesetih još izgledalo da su te dve antijugoslovenske ideologije suprotstavljene (Milošević je reprezentovao prvu, a "demokratska opozicija" drugu), one su potom našle zajednički interes, svoj politički amalgam, i od tada je ono što su bili temelji socijalizma potpuno razgrađeno - a pre svega su uništeni zdravstveni i prosvetni sistem.

Zašto se posle toliko godina i decenija nismo kao društvo dogovorili o Jugoslaviji? Mislim na njenu percepciju. Jugoslavija je u tim percepcijama ili najveća greška Srbije, tamnica hrvatskog naroda, a s druge strane imamo neprekidnu jugonostalgiju?

Zato što je ideologija kojom je rušena Jugoslavija i dan-danas vladajuća u svim njenim zemljama naslednicama, a njen glavni cilj je bila pljačka društvene svojine kao osnove jugoslovenskog socijalizma. Ta ideologija sada prikriva vlastitu katastrofu tako što jugoslovenski sistem označava kao totalitarni. Ali ovde postoji problem sadržan i u vašem pitanju - nije istorija nešto oko čega treba da se dogovorimo, ona mora biti zasnovana pre svega na činjenicama i te činjenice se mnogima ne sviđaju pa bi da uspostave "dogovornu istoriju", i otuda imamo istorijski revizionizam koji je posebno koban kada je Narodnooslobodilačka borba u pitanju, ali i kada je reč o posleratnom periodu.

Iz Jugoslavije evo nas u tranziciji, u Srbiji; kako se definiše stanje u današnjoj kulturi ili na šta je "potrošena Srbija"?

Srbija je potrošena na ratove devedesetih iz kojih se mentalno nije oporavila, niti će dokle god njeni građani potiskuju i zaboravljaju to vreme, a svako potiskivanje i zaborav traumatičnog sadržaja vodi u najmanju ruku u frustraciju. Živimo u jednom sasvim frustriranom društvu.

Gotovo sve srpske vlade u tranziciji su prećutno išle po onome "prvo da sredimo stanje u privredi i društvu pa ćemo kulturu". Ispada da su komunisti više ljubili umetnost - zašto ovim današnjim do toga nije stalo?

Zato što se ne isplati, odnosno zato što ne donosi profit. To je ta fantazija o samoodrživosti kulture, pa se fantazira kako kultura može biti privredni resurs. Može, ali samo u slučaju one kulture koja je tradicionalno hegemona kao što je, na primer, britanska, a ne neka mala periferijska kultura koja ne može da postoji bez sistemske podrške. Meni je najsmešnije kada slušam da je kulturna politika u SFRJ bila ideologizovana, a da sada više tobož nema ideologije. Pa pogledajte, recimo, aktuelne rezultate gradskog konkursa za finansiranje projekata u kulturi. To je čista ideologija, postoje crne liste nepodobnih, a novac se ne daje, recimo, za međunarodni festival nove muzike Ring-Ring nego za bizarne fenomene ovdašnje "rok kulture" kao što su koncerti Nevernih beba ili grupe Alisa.

Za mene je to upravo primer ideološkog - koji bi inače bio razlog da grupa Alisa dobije trista hiljada iz gradskog budžeta a Ring-Ring za ozbiljan festivalski program samo sto hiljada? Pritom se krije ko su bili članovi komisije koja je donosila tako sramotne odluke. U SFRJ se vrlo dobro znalo ko je činio komisije koje su odlučivale u kulturi i ko je bio odgovoran za šta. Pa otkuda je, na primer, toliko filmova koji su bili kritični prema sistemu (a što nije samo "crni talas") snimljeno uz pomoć državnih fondova?

Da li je situacija sa zatvorenim muzejima najveći apsurd?

To je jasan simptom našeg duhovnog stanja. Pokušaj obnove muzeja bio je sasvim logičan zahtev iz muzeološke struke i on je i u slučaju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti bio rezultat onog kratkotrajnog optimizma koji je počeo rušenjem Miloševića a već 2003. okončan ubistvom Zorana Đinđića. Tada je izgledalo da je osnaživanje i reforma institucija prvi prioritet kulturne politike. Imali smo tokom prve decenije bar dve takve javne ustanove koje su pokazale kapacitet da se menjaju i da postanu otvorena i dinamična mesta savremene kulture -- Narodna biblioteka dok je tamo bio direktor Sreten Ugričić i Muzej savremene umetnosti dok je direktorka bila Branislava Anđelković. Znamo kako se to upravo u slučaju ove dve ustanove završilo. Danas smo dovedeni u situaciju da većina javnih ustanova kulture tavori, bez obzira na to da li su zatvorene, otvorene ili poluotvorene. Srećom po nas koji se bavimo istorijom jugoslovenskog perioda, Muzej Jugoslavije je jedan od retkih izuzetaka.

Ima rijalitija u svim zemljama Evrope, ali da li je teorija zavere da je svaka vlast od Miloševića pa naovamo koristila te turbo-folk derivate kao sredstvo za zaluđivanje naroda?

Ne verujem u teorije zavere, pa ni u tu! Ne verujem da se sve može nametnuti odozgo, ali znam da se kultura može koristiti u političke svrhe, što uključuje i turbo-folk. Uostalom, turbo-folk je jedan od glavnih kulturnih identiteta ove sredine, spada u tri najpoznatija ovdašnja kulturna brenda ili kulturna "aseta", u ono što ja zovem "Tri-T": Tito, Tesla i Turbo-folk. Ja sam ranije pisao o turbo-folku i sklon sam da taj fenomen vidim kao globalni fenomen -- svaka sredina ima svoj turbo-folk, taj najčešće prilično otužan i formulaičan primer savremene muzike. Ne pravim razliku između turbo-folka i one muzike koja se vrti na mejnstrim čartovima drugde u svetu.

Šta je suština našeg nesporazuma sa Marinom Abramović?

Ako postoje nesporazumi u umetnosti, to je veoma dobra stvar -- umetnost i jeste nekakav nesporazum, inače bismo se svi složili šta je njena definicija i ona bi izgubila svoju napetost. Koliko vidim, više Marina Abramović ima potrebu da istakne neki svoj lični nesporazum sa ovdašnjom sredinom. Ne znam, pisao sam ranije o tome u Nedeljniku, jer je ona za nekog ko se u istoriji umetnosti mora smatrati veoma radikalnom umetnicom pokazala mnogo malograđanskog i "pompijerskog" jer očekuje nekakve državne počasti i nekakav poseban tretman u ovoj sredini. Zanimljivo mi je bilo kako je umetnica tako radikalne provenijencije preuzela kičastu retoriku kada je u Crnoj Gori primala nacionalna priznanja, pa ih sada očekuje valjda i u Srbiji.

Prosto sam verovatno naivno verovao da su umetnici počev od te generacije prevazišli takvo ceremonijalno tretiranje umetnosti i figuru umetnika od "nacionalne važnosti". To se toliko kosi sa prirodom umetnosti koju je Abramovićeva praktikovala sedamdesetih, i na to su ukazali mnogi umetnici njene generacije -- kako Ulay s kojim je dugo sarađivala (i koji je morao i da je tuži zbog eksploatacije zajedničkih radova), tako i Vito Akonči ili Ivon Rajner koja je njene sadašnje aktivnosti označila kao "groteskni spektakl za predstavnike krupnog kapitala i holivudski džet-set".

Kada ste, uslovno, bili član Vlade Srbije, šta ste hteli da menjate u kulturi i šta je moguće ovde promeniti ili primeniti?

Nisam baš bio "član Vlade", bio sam visoki državni činovnik, pomoćnik ministra kulture te dve godine. Mislio sam da je obaveza svih nas da, kad već imamo tolike primedbe na sistem u kulturi, i ako smo u prilici, pokušamo nekako da ga iznutra menjamo. Tada se činilo da je to možda moguće -- ja sam i prihvatio to mesto zato što, kao ni drugi pomoćnici u tom mandatu, nisam bio nameštenik neke političke partije. Zalagao sam se za promenu prioriteta u kulturi i formiranje transparentnih procedura u odlučivanju. S obzirom na to da sam tada imao vrlo konkretno zaduženje koje se ticalo međunarodnih odnosa, najviše sam radio na pristupanju Srbije evropskim fondovima u kulturi, aktiviranju različitih oblika kulturne razmene, takođe sam bio predstavnik u evropskom fondu za kinematografiju "Eurimages", itd. Nešto od toga je tada napredovalo, ali je bilo jasno da tadašnja vlast nije imala ni volju ni kapacitet da ozbiljnije uđe u formulisanje nove kulturne politike.

Zanimljivo je i jedno pitanje o savremenim autorima i njihovoj percepciji u budućnosti: na primer, prošle nedelje smo ispratili Dejmijena Hersta u Veneciji, koliko će on trajati u istoriji umetnosti? Koliki je njegov rok trajanja?

Herst već veoma dugo "traje", dakle još od početka devedesetih. Ja bih rekao da je njegov postupak iz devedesetih jedan od najznačajnijih primera za period koji nazivam "visokom savremenom umetnošću" i koji počinje i sa izložbom Frieze u Londonu 1988. koju je upravo organizovao Herst. Ovo šta Herst radi u poslednje vreme -- od hiperprodukcije "tačkastih slika" do ove megalomanije u Veneciji -- jeste prikaz delirijuma "visoke savremene umetnosti". Za razliku od lažnog humanizma Marine Abramović, Herst je lišen svakog humanizma. On je zato značajan umetnik ovog vremena, a karakteristika umetnosti ovog vremena je ono što nazivam "poznom savremenom umetnošću", njena dekadentna, maniristička faza. On je u ovom radu na Venecijanskom bijenalu takvo stanje zapravo doveo do apsurda.

Imao sam sreću da slušam vaša predavanjima nama starijima, ali šta je najbitnije što želite da prenesete svojim studentima, mladima?

Pokušavam da nađem ravnotežu. I to između potrebe da ih upućujem da "misle svojom glavom" i onoga da kad počnu da misle svojom glavom stiču i veću odgovornost da svoja razmišljanja provere, uporede i revidiraju u zajednici. Najviše me muči pitanje za koje to buduće vreme mi uopšte obrazujemo mlade ljude. S obzirom na to da ne umem da predviđam budućnost, nemam nikakvog kapaciteta za to, mislim da je moj zadatak kao istoričara da ukažem na istorijske primere u kojima postoji i jezgro ovog vremena, na primere koji im mogu poslužiti da razviju stav o ovom vremenu, a ne samo da nešto zanimljivo nauče o prošlosti.

Jeste li optimista kad je reč o današnjim studentima u Srbiji, i što se tiče umetnosti i što se tiče njihovog pogleda na svet?

Oko lažne dileme da uvek moramo izabrati između optimizma i pesimizma, ključ je davno našao čuveni italijanski teoretičar i komunistički političar Antonio Gramši sa svojom formulom -- pesimizam intelekta, optimizam volje! Pogledi na svet mlađih generacija uslovljeni su, nažalost, svetom u kom kako manjka društvene imaginacije koja bi mogla da ulije taj optimizam volje, tako manjka i kritičkog mišljenja, onog preduslova za pesimizam intelekta. I nisu oni stvorili taj svet, oni samo pokušavaju da u njemu prežive.

U savremenoj umetnosti koju nastojim da pratim, iako sa smanjenim entuzijazmom, na neki način se vide ti lomovi i meni su najzanimljiviji oni umetnički postupci ili forme organizovanja koje znaju za te lomove i pokušavaju da se u odnosu na to aktiviraju. Pošto nastojim da koristim priliku da dam i neke pozitivne primere, u oblasti savremene umetnosti to bi, kada su mlađe generacije u pitanju, u Beogradu, recimo, bile aktivnosti Ostavinske galerije ili prostora Kvaka 22. I u drugim gradovima dolazi do novih formi samoorganizovanja gde prepoznajem taj optimizam volje.

Za Nedeljnik razgovor vodio  Branko Rosić. Intervju objavljen 14. juna 2017.