Vladimir Gligorov: Koliko je 37 posto?

Rezultati referenduma u Makedoniji se tumače različito, što nije nerazumljivo budući da nisu jednoznačni. Referendum, nema sumnje, nije uspeo, jer je izlaznost bila manja od potrebne – gotovo 37 posto, a ne 50 posto plus jedan glas.

AUTOR: Vladimir Gligorov/Peščanik
OBJAVLJENO: 04.10.18 u 06:57
http://bit.ly/2zR5ne7
Rezultati referenduma u Makedoniji se tumače različito, što nije nerazumljivo budući da nisu jednoznačni. Referendum, nema sumnje, nije uspeo, jer je izlaznost bila manja od potrebne – gotovo 37 posto, a ne 50 posto plus jedan glas.

E sada, da li je većina glasala za ili protiv? Ako se izuzmu nevažeći glasovi, 35 posto upisanih glasača je odgovorilo pozitivno na postavljeno pitanje. Koliko je to? Da bi većina bila protiv, izlaznost bi trebalo da bude oko 70 posto ili par postotaka manje sa nevažećim listićima. Na izborima u Makedoniji izlaznost je na predsedničkim i na izborima za skupštinu obično oko 60 posto, a u poslednje dve decenije najveća izlaznost je bila 2016, oko 66 posto. Dakle, ukoliko je očekivana izlaznost, da bojkota nije bilo, ispod 70 posto ili najverovatnije ne više od 66 posto, većina je zaista glasala „Za“ na makedonskom referendumu.

Primera radi, na poslednjim predsedničkim izborima, Aleksandar Vučić je obezbedio većinu u prvom krugu sa oko 30 posto glasova upisanih birača. Da su ostali bojkotovali izbore, on bi svejedno pobedio, mada glasovima manje od trećine upisanih glasača.

No, ako i sve to nije dovoljno ubedljivo, možda bi trebalo uvažiti ocenu upravo ljudi koji su se odlučili na bojkot a ne na to da glasaju protiv. Jasno je da su cenili da bi glasanjem ostali u manjini, dok se bojkotom njihov broj uvećava za trećinu ili više upisanih glasača koji ne izlaze na izbore. Tako da nije naročito sporno da onih koji su protiv ima manje od onih koji su za.

Za šta ili protiv čega su se izjasnili oni koji su bojkotovali referendum? Iz istraživanja javnog mnjenja a i iz politike VMRO-a znamo da ni javnost niti opozicione stranke nisu protiv članstva Makedonije u NATO savezu i u Evropskoj uniji. Svejedno, oni koji su sami protiv i jedne i druge organizacije, a pogotovo oni kojima je NATO neprijatelj, pozdravljaju neuspeh referenduma kao glas građana Makedonije protiv evroatlantskih integracija.

Glasalo se, međutim, o promeni imena države. I nije dovoljan broj glasao da bi referendum preporučio da skupština usvoji ustavne promene. Sasvim je na mestu da odluka o promeni ustava zahteva više od proste većine onih koji su glasali. Većina će sada morati da traži druge demokratske načine da obezbedi dovoljnu podršku za promenu imena zemlje. Recimo na prevremenim izborima.

Razlog zašto je ta odluka toliko teška je očigledan. Svaka zemlja ima pravo da sama izabere svoje ime. Ne mali broj Makedonaca smatra da im se uslovljavanjem da im se zemlja zove recimo Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (kako će nastaviti da se zove u međunarodnim organizacijama i forumima) ili Severna Makedonija – oduzima to pravo. Njihov sused Grčka, međutim, traži da se geografski precizira ime države, jer je i sama Makedonija naziv iz političke geografije sa neodređenim granicama.

Tako da je pitanje koje se postavlja građanima Makedonije to da li su spremni da svom susedu izađu u susret ustavnim promenama, kojima se kaže da su granice države Makedonije tačno i konačno baš one koje upravo i jesu granice te države, koja se nalazi na severu Makedonije. Potreban je politički proces da se odluke obeju strana vide kao gestovi saradnje, a ne kao pritisak kojim se krše prava jednih ili drugih.

Očigledno je da referendum u Makedoniji nije bio poslednji, kao što se predviđalo, već jedan u nizu koraka u tom procesu.


Izvor: Peščanik