Siniša Jočić: Plemena su prolazna, Mljet je večan

Vjerovatno najsocijalističkije demokratsko mjesto Jadrana gdje su svi postajali jednaki samom činjenicom da su tamo. Worholov Factory propušten kroz Rundekove stihove, sveta familija bitnika, umjetnika i autsajdera svih kolorita

AUTOR: Siniša Jočić
OBJAVLJENO: 03.02.19 u 13:22
http://bit.ly/2BjDuvt
Osamdesetih je otići na more značilo spustiti se na jadransku rivijeru. Uglavnom vozom. Sa prvim nagoveštajem leta beogradska železnička stanica  postajala je mesto prebukirano putnicima. Mladi s rančevima, porodice s decom, škole koje vode đake u odmrališta, radnici  na putu ka sindikalnim letovalištima. Graja na sve strane, nebrojen  broj polazaka  ogromnih voznih kompozicija, plavi i zeleni vagoni. Prvi, kola s ležajevima,  potonji prve i druge klase za sedenje. No, većinu putnika su činili oni koji su stajali stiskajući se po hodnicima sve do ulaznih vagonskih vrata. Ubrzo bi se vadile vreće za spavanje i prostirale po podu. Neko bi spavao, neko svirao gitaru ponetu kao dopunski momenat povećanja erotske šanse odmora, hrana i piće se neštedimice delila  dok su kroz ravnu slavonsku , bosansku i crnogorsku planinsku noć vozovi hitali ka Baru, Pločama, Splitu, Zadru, Šibeniku i Rijeci. Darko Rundek bi rekao „radnička klasa odlazi u raj“.

I socijalističko besklasno društvo poznavalo je klase. Već prema destinaciji letovanja mogla se proceniti dubina nečijeg džepa, kao i kulturno-socijalni afiniteti. Dubrovnik, Rovinj, Portorož privlačili su današnjim rečnikom rečeno trudbenike fensere; crnogorsko primorje i makarska rivijera - radničku klasu, a ostrva zanesenjake, zgubidane, boeme, bitnike, umetnike i one koji bi to želeli biti i one koji bi sebe samim boravkom u društvu takvih ljudi iz statusa publike pretvarali u aktere. Rab, Vis, Silba, Hvar, Brač, Korčula, Lastovo...dugačak je niz otoka koja su se leti iz uspavanih ribarskih nastambi pretvarali u košnice urbaniteta. Jedno mesto se izdvajalo među njima ne samo po profilu posetilaca već i po geografskim karakteristikama - Mljet.

Zeleni nacionalni park uronjen u plavetnilo Jadrana, nedaleko od Dubrovnika i Trstenog odakle se do njega trajektom moglo stići, veliki površinom i siromašan žiteljima pružao je osećaj bega od civilizacije svima onima koji su kako to Ian Curtis opeva „nosili teret na svojim plećima“.

Verovatno najsocijalističkije demokratsko mesto Jadrana gde su svi postajali jednaki samom činjenicom da su tamo. Worholov Factory propušten kroz Rundekove stihove, sveta familija bitnika, umetnika i autsajdera svih kolorita.

Eto, takav je bio Mljet.

Stecište  tadašnjeg beogradskog Manježa, novosadske Garude i silnih sličnih mesta po SFRJ, mesto gde se kampovalo što je doprinosilo već prećutno uspostavljenoj familijarnosti u kojoj si do mile volje mogao bivati sam, a da se ne osetiš usamljenim. I bio je jeftin. Nisu se nosili regeneratori za kosu, šminka. Oblačilo se ono najdronjavije što se posedovalo i nikoga nije bilo briga. Organik original.

Imao sam šesnaest godina kada sam prvi put sredinom osamdesetih kročio na Mljet. Povela me starija sestra. Nastavio sam da mu se vraćam narednih godina. Prvog puta smo šator digli na mravinjaku. Sledeće smo godine prijateljica i ja pokušali po mrklom mraku da ga postavimo na fenomenalnom praznom prostoru usred prenatrpanog kampa. Bilo je kamenito, zato je i bilo prazno, naknadno smo shvatili. Toliko smo se nevešto drndali klinovima i čekićem da smo na kraju probudili prvog komšiju koji je nesebično izašao da nam pomogne.  Ispostavilo se da je član poznate zagrebačke grupe.

Eto, takva je bila Azra.

I Milana Mladenovića sam upoznao na Mljetu. Često je dolazio. Jedno veče nas par klinaca dograbilo se gitara, daira i prazne kartonske kutije i u kamp baštici za sedenje tik pored recepcije i zasviralo EKV „Ti si sav moj bol“. Pojma nismo imali da je i Milan tu. S prvim stihovima našeg dranja masa je utihnula i jedan momak s kraja reda okolnih stolova ustao je i laganim hodom nam prišao i seo kraj nas. Smrzli smo se. Danas mi je jasno da mu je to verovatno bila jedna od lepših počasti tokom karijere. Sediš u raju i odjednom čuješ klince kako uz huk talasa pevaju tvoju pesmu. Nema para koje to mogu platiti.

Eto, takav je bio Milan.

Iz Novog Sada su stalno dolazili Sing Sing Singersi. Kombijem. S instrumentima. Zabave do duboko u noć.

Jedno leto sam upoznao momka koji je stanovao u zgradi nedaleko od moje. Šatori su nam bili jedan do drugoga. Nikad se pre do tada nismo sreli. Jedno leto stvorilo je višegodišnje drugarstvo koje se nikad nije prekinulo. Ok, danas se retko viđamo jer smo geografski razdvojeni, ali su nam šatori ostali i dalje na istom mestu, jedan do drugog. Kad jednom postaneš deo plemena to ostane zauvek. Some tribes are bigger then others.

Bezbednost kampa su čuvala dva milicajca. Jedan stariji, voleo da cugne i drugi mlađi, govorililo se po kazni. Voleo je da puhne. Komične su bile scene kad krene u inspekciju kampera jer mu je ponestalo municije.

Miris četinara jedino je narušavao neprestan miris trave. Puno se pušilo i neštedimice delilo. Ko i sve drugo uostalom. Vajldov postulat o socijalizmu kao odricanju od ličnog vlasništva na Mljetu je sijao punom snagom. Prosto prođeš kampom i umeš šta ti treba.

Kamp je bio gender friendly, lbgt friendly, pet friendly, age friendly. Prosto je bio friendly. Poštovala se svačija privatnost i pravo na izbor u sklopu zajedništva ispunjenog urbanim asketizmom „Ljudi iz gradova“ u potrazi za primordijalnim. Istinski naslednici benediktanskih monaha koji su se u davno vreme Dubrovačke republike naselili na njemu, odnosno na malom ostrvcetu na jednom od dva ostrvska jezera sa slanom vodom izgradili su samostan i u njemu tihovali.

Kupalo se svugde. I u uvalama Velikog i Malog jezera, Amfiteatru, Kadicama...

Na Amfitetaru se od radio stanica hvatala samo Radio Tirana. Čudno je bilo nudirati se s gomilom ćutećih ljudi i slušati odjeke opere na albanskom koji su se čas ustremljivali, pa uspinjali i potom silovito obrušavali duž pretećih litica iznad nas, polukružnog odrona velikog kamenja koje je stvorilo ovaj ostrvski prirodni fenomen.

S Mljeta se odlazilo plačući. Dobar deo ljudi koje si tamo sretao mogao si videti i u gradu, ali nedostatak zelenila, mirisa, mora, druželjubive samoće u koju je umotan dobrovoljni egzil iz civilizacije jednostavno je pozivao da se iznova i iznova vraća nazad na mesto iz koga je vreme prognano.

Ljudi su se zaljubljivali, venčavali, dobijali decu, ista su rasla i ništa se drugo nije menjalo. Samo je kamp postajao brojniji.

Pojavom Miloševića i Mljet se počeo menjati. Podozrenje iz političke arene prenelo se i na pustinjački otok. Umesto dotadašnje ležerne rasterećenosti započete su političke debate, često burne i neprijatne. Oni koji su se od takvih tema sklanjali bili su sve malobrojniji i naposletku prestajali dolaziti. Zli duh pretećeg krvavog raspleta zapleo se i u četinare i mirise trave mljetskog kampa. To nije bio onaj Pekićev porodični duh iz Zlatnog runa koji je tražio dostojnog spasitelja rodoslova već razorni, deobni, podozrivi, huškački i stranobirajući duh koji je idilu mrklog mraka i tišine pretvarao u u onaj nezvuk pred biblijske trube strašnog suda. Jugoslavija se raspadala i tamo gde je bila prevaziđena, gde nije bila održavana doktrinom bratstva i jedinstva već sveopštom svešću o totalitetu zajedništva.

Pripadnost sveplemenu se ponekad sačuva napuštanjem sopstvenog plemena. Jer bitno je sačuvati plamen. Plemena su prolazna.

Eto, takav je bio kraj.

Tekst "Plemena su prolazna, Mljet je večan", autor Siniša Jočić, objavljen je 28. januara 2019. godine na portalu XXZ.