Zašto se cijena skejtova ne mijenja već 30 godina

Svako ko drži radnju reći će vam da se ne bavite time da biste zaradili na skejtbordovima. Skejtbordovi su tu zato što pružamo uslugu zajednici, ali veći deo novca zarađujemo na mekoj robi i patikama

AUTOR: Hanson O'Haver
OBJAVLJENO: 21.02.18 u 17:25
http://bit.ly/2EHS3wx
U ruci držim broj časopisa Transworld Skateboarding iz septembra 1989. godine. Na naslovnoj strani Geri Ovens vozi skejt po bazenu na Havajima; unutra imate sliku Marka "Gatora" Rogovskog kako pozira polugo usred stall-a, noseći "svočove" štitnike za kolena, ogrlicu s krstom, sunčane naočare i nakrivo okrenutu molersku kapu. Kad okrenem časopis pozadi, tu su reklame za naručivanje dasaka za skejt poštom. Prosečna cena, u zavisnosti od marke, kreće se oko 42 dolara.

Sve nam ovo govori da, iako su se neke stvari u skejtbordingu silno promenile u poslednjih 28 godina, cena dasaka je u suštini ostala ista, piše Hanson O'Haver za VICE..

Kad sam ja počeo da kupujem skejtove krajem devedesetih, profesionalni modeli stajali su oko 45 dolara. Radnje u kojima sam odrastao u Istočnom okrugu San Dijega sve su se u međuvremenu zatvorile, ali na oko 20 minuta vožnje dalje nalazi se prodavnica po imenu Pacific Drive, gde su profesionalni modeli i dalje 45 dolara. Danas živim u Njujorku, gde su skejtbordovi neznatno skuplji; u Labor-u u Kineskoj četvrti, oni staju 53 dolara, dok u KCDC-u, blizu redakcije VICE-a u Vilijamsburgu, koštaju oko 55 dolara. (Gotovo sve je skuplje u Njujorku; burito iz "Čipotla" je ovde, na primer, 1,55 dolara skuplji od nacionalnog proseka.) Svaki skejter kog znam — iz svih delova zemlje — imao je slično iskustvo. Četrdeset dva dolara 1989. godine ekvivalentno je 84 dolara danas, ali nekim čudom, plus minus nekoliko dolara, cene skejtbordova ostale su iste, gotovo se u potpunosti oduprevši inflaciji. Iako postoji mnogo potencijalnih razloga za zastoj u rastu cene, čini se da je ovo prilično ekstremna verzija onoga što ekonomisti zovu "lepljivost cene"

Prvo što morate da shvatite jeste da skejterske radnje zarađuju vrlo malo na samim daskama. Kao što je mi je jedan zaposleni u KCDC-u rekao: "Svako ko drži radnju reći će vam da se ne bavite time da biste zaradili na skejtbordovima. Skejtbordovi su tu zato što pružamo uslugu zajednici, ali veći deo novca zarađujemo na mekoj robi i patikama." Kris La Ru, sponzorisani skejter koji je decenijama radio u Pacific Drive-u, rekao mi je da njegova radnja obično kupuje daske od robnih maraka za do 35 do 37 dolara, zbog čega zarađuju 8–10 dolara po dasci. On kaže da su daske koštale 45 dolara otkad je on u radnji. Deo razloga za ovo je konkurentnost s ostalim radnjama i onlajn prodavcima, ali i to što žele da se osiguraju da će klinci moći da kupuju daske. "Moj šef uvek kaže: 'Ako jednoj radnji ide dobro, dok god si veran skejterskoj sceni, i tvojoj radnji će ići dobro, zato što onda celokupna skejterska scena cveta.'"

Jedan od načina na koji radnje poputPacific Drive-a dopunjuju zaradu jesu daske markirane njihovim sopstvenim grafikama, poznatije i kao "dekovi radnje". Ove oni dobijaju direktno od proizvođača za oko 15 dolara i prodaju ih za 30; to je proizvod više marže, ali istovremeno odgovara potrošačima koji žele malo da uštede. Otkako su se prvi put pojavili devedesetih, dekovi radnje bili su izvor kontroverze, jer ih brendovi doživljavaju kao pretnju njihovom čistom profitu. "Dobijamo mnogo kritika [od robnih maraka], ali mi smo proizvođač", rekao mi je Grant Berns, vlasnik BBS Manufacturing, firme koja izrađuje daske za nekoliko velikih kompanija. "To otežava život brendovima, jer su brendovi samo još jedan posrednik koji mora dobro da posluje." Za proizvođače kao što je BBS, dekovi radnje jedan su od načina da se reše viška robe; Berns procenjuje da oni čine pet odsto njegove prodaje. Na sličan način, radnje kažu da su ovi dekovi nužan deo njihovog poslovanja. Kako je to rekao La Ru: "To je jedna od retkih čvrstih roba na kojima zaista nešto uspemo da zaradimo. Ne želim da kažem da nam je bitan samo novac, ali morate nešto i da zaradite."

Niska marža i dekovi radnje objašnjavaju kako radnje uspevaju da održe niske cene, ali ni velikoprodajne cene u međuvremenu nisu skakale. Berns mi je rekao da su cene ostale iste još od negde 1982. godine, "kad su daske počele da se menjaju od popsikla do kratkih dasaka bez nosa koje su bile široke deset inča."

"Kako su cene ostale zakucane? Iz mnogo raznih razloga", rekao je Berns.

"BBS je počeo proizvodnju u Sjedinjenim Državama 1996. godine i mi smo pravili dasku za oko 12,50 dolara. Poslali bismo je nekom ko bi uradio sitoštampom grafiku na njoj i to bi možda diglo cenu na 18 dolara. Bio je to pravi umetnički, minuciozni proces koji je zahtevao priličnu količinu novca za proizvodnju. To bismo onda prodali brendu kao što je Expedition ili Arcade. Oni bi dobili dasku sa grafikom za 18 dolara, a distributeru bi je prodali za 27 dolara, distributer bi je potom prodao maloprodaji za 30–35 dolara, a radnja bi je prodavala za 50. Bilo je mnogo ruku kroz koje su stvari morale da prođu."

Nekoliko ključnih promena u načinu na koji se prave daske zapravo je smanjilo troškove velikoprodaje. Prvo, toplotno preslikavanje grafike spustilo je troškove na skoro dolar po dasci. "Kad izbacite nekoliko dolara, nakon što pošaljete to kroz svačije ruke a i oni moraju da zarade maržu, to poprilično ume da pomogne. Tako nešto odmah uspe da zaustavi nekoliko godina inflacije."

Druge velike uštede desile su se ranih 2000-ih, kad su proizvođači počeli da izrađuju daske u Kini ili, u slučaju BBS-a, u Meksiku. "Spustili smo naš prosečan trošak rada iz tog vremena sa 13 dolara po satu u Sjedinjenim Državama na četiri dolara po satu. Uspeli smo da spustimo cenu naših dasaka sa 12,50 na 10 dolara."

Nadalje, brendovi povećavaju maržu sve više izbacujući posrednike iz priče. Mnogi su raskrstili sa distributerima i prodaju radnjama direktno. U nekim slučajevima, čak prodaju izravno skejterima preko sopstvenih onlajn prodavnica i usluga pretplate. Ovo podseća na situaciju sa dekovima radnje, po tome da radnje za skejtove doživljavaju direktnu prodaju potrošačima kao pretnju svom poslovanju, a brendovi je doživljavaju kao nužnu za svoj opstanak. "Ne želim nikoga da imenujem, ali neko je izašao sa ponudom za pretplatu i ušao u sukob sa nekim maloprodajnim radnjama", rekao mi je Berns. "U stalnoj smo trci da postanemo efikasniji, a tu ima i dobitnika i gubitnika. Neki brendovi zaista odlažu otvaranje onlajn prodaje, zato što ne žele da nagaze na prste maloprodaji. Zato što to rade, ostaju popularni kod maloprodaje, ali da li će to ostati održiv model za pet godina? Zaista ne znam."

Ima i drugih problema. Nakon što su se veliki proizvođači namučili da ostanu sponzori, sponzorstvo proizvođača patika postalo je glavni izvor prihoda profesionalaca. Zauzvrat, profesionalci sa ozbiljnim dilovima za reklamiranje patika napustili su velike kompanije za proizvodnju dasaka kako bi osnovali sopstvene brendove; ove kompanije, sa niskim troškovima režije i manjom potrebom za zaradom, dodatno ugrožavaju velike igrače. "Na pamet mi padaju najmanje tri ili četiri brenda kod kojih su likovi u fazonu: 'Radim ovaj brend za daske, ali me zapravo zabole za profit, zato što sav novac zarađujem od reklamiranja patika. Možda čak moram i da uložim nešto novca, ali želim da imam svoj brend za dekove'", kaže Berns.

Tod Svenk je u jedinstvenom položaju da proceni zdravlje skejterske industrije. Bivši profesionalac, on od 1989. godine vodi Tum Yeto, kompaniju koja trenutno distribuira daske za Foundation i Toy Machine, mostove osovine za Pig Wheels iRuckus i patike za Dekline. Uz sve to, Svenk je vlasnik Watson Laminates, proizvođača skejtova iz San Dijega.

Po njegovom mišljenju, skejterski brendovi ne mogu da dignu cenu zato što je "na sceni prisutno mnogo proizvoda za jeftine pare". Dekovi radnje samo su deo problema, jer svako može lako da osnuje malu skejtersku kompaniju sa niskim cenama. "Možete da kupite 50 dasaka odjednom za gotovo istu cenu za koju mi dobijamo na hiljade, a kad krenete da ih prodajete, možda ćete svoje prodati radnji za mnogo manju cenu zato što ste vi samo jedna osoba koja nema visoke troškove režije i osiguranja", rekao je Svenk.

Iako je Svenk vlasnik Watsona i koristi ga za izradu specijalizovanih dasaka, mnogi Tum Yeto dekovi sada se prave u Kini i Meksiku. Sve drugo bilo bi ekonomski neodrživo. "Nekada smo stavljali oznaku Made in the USA na sve naše daske i nikoga nije bilo briga. Možda ima ljudi koji vole Toy Machine, ali kad vide dasku Toy Machine-a za 55 dolara i neku dasku radnje za 30 dolara, vrlo je verovatno da će se odlučiti za dasku radnje." A nije da su daske pravljene u Kini ili Meksiku slabijeg kvaliteta. "Sedmoslojna javorova skejterska daska nije nuklearna fizika. Dok god taj koji je pravi radi to pošteno, kvalitet može da bude kao i bilo gde drugde", rekao mi je on.

Problem je u zasićenju. "Radnje prodaju daske za 45 dolara i zarade samo 10 dolara, a trebalo bi da ih prodaju za 55 ili 60, ali ne mogu zato što odmah pored nje postoji još jedna daska koja se prodaje za 30 dolara", rekao je Svenk. Kad sam ga pitao da li misli da će doći do korekcije — da li će radnje podići cene ili se suočiti sa neumitnim zatvaranjem — on je po tom pitanju bio skeptičan. "Čini se da radnje stalno dolaze i odlaze. Svi znamo da je maloprodaja teška, praktično u svakoj vrsti poslovanja. Ne znam da li postoji korekcija. Ako se zapale prodavnice drveta, pa ne bude bilo snabdevanja, to bi moglo da promeni stvari."

Na kraju, čini se da se svako u industriji — od zaposlenih u radnjama preko brendova do proizvođača — slaže da daske treba da su skuplje. Kao što mi je rekao Berns iz BBS-a: "Ljutim se na većinu svojih mušterija zato što se plaše da dignu cene. To vam je ono: 'Moram da podignem cene za vas, ali jedino što se desi je da vi postanete slabiji zato što se smanjila vaša marža.' Kad mi je moja majka 1988. godine kupila dasku za 45 dolara, zarađivala je svega 20.000 dolara godišnje ili tako negde. Porodice u mnogim slučajevima mogu sebi da priušte malo više. Neophodno je za robne marke da uspeju i nastave da posluju. Isto važi i za prodavnice skejtova. Ali svi oko toga nastupaju suviše pitomo." Radnje i brendovi žele da klinci mogu da priušte sebi da skejtuju, ali neće pomoći nikome ako usput bankrotiraju.

"Ako bi mogao da napišeš članak kao poziv svima da dignu cene, to bi bilo sjajno. Sigurno će svi mnogo da ti seru zbog toga."