Vladimir Gligorov: Kapitalizam u jednoj zemlji

Socijalizam u jednoj zemlji nije ni u čijem interesu, dok je kapitalizam u jednoj zemlji bar u interesu kapitala. Ukoliko je nacionalizam sredstvo da se do kapitalizma u jednoj zemlji dođe, nacionalizam je u kapitalističkom interesu. Čak i ako je reč o levom populizmu, mada je naravno desni poželjniji. Uz to, u meri u kojoj se čuvaju zaposlenost i nadnice, nacionalizam kao sredstvo da se dođe do kapitalizma u jednoj zemlji može da ima i radničku podršku. Veću nego socijalizam u jednoj zemlji. Jer je protekcionizam sve što je potrebno, dok je nacionalizacija mnogo zahtevnija i neizvesnija. Tako da nije neobjašnjivo zašto delovi radničke klase, oni koji su izloženi povećanoj konkurenciji iz inostranstva i riziku da izgube posao koji sa tim može da ide – podržavaju nacionalističku desnicu, a ne socijalističku levicu.

Gurmit Singh/Flickr
AUTOR: Vladimir Gligorov
OBJAVLJENO: 29.11.19 u 12:16
http://bit.ly/2rFLvsx
Protekcionizam je u porastu, socijalisti nisu, a ni demokratija. Zašto?

Pre svega zato što kapitalizam u jednoj zemlji nije ni neprirodna niti nepopularna politička ponuda. Na to se, uglavnom, i svode nacionalizam i populizam. Ljudima koji su uvereni da su neoliberali globalizacija sredstava, kao i ideološka odnosno tržišna globalizacija kapitalističkih interesa (industrijskih, finansijskih, trgovačkih) ne mora da bude smislena i kapitalizam može da bude protekcionistički, a ne globalistički. To je suprotno uobičajenom shvatanju da je slobodno tržište, pogotovo globalno, upravo ono što je u interesu kapitalista i eksploatacije radnika.

Uzmimo da globalizacija ili uopšteno rečeno otvorena privreda i društvo povećavaju rizičnost poslovanja i rada. Rizičnost poslovanja jer nema efikasne pravne zaštite, a rizičnost rada zbog smanjenog uticaja radnika. To vodi višem očekivanom profitu, da bi se ulagalo, i manjoj očekivanoj nadnici, da bi se radilo, u skladu sa povećanom rizičnošću na globalnim finansijskim odnosno tržištima rada.

Uzmimo da ne postoji multilateralni sporazum kojim se regulišu globalna tržišta – kako bi zemlja, bilo koja, trebalo da reaguje na povišeni privredni rizik koji donosi globalizacija? Tu se interesi kapitala i rada razlikuju.

Da bi se to videlo, dobar primer je takozvani kineski šok koji je imao za posledicu deindustrijalizaciju u nekim delovima Amerike. Roba uvezena iz Kine je jeftinija od američkih proizvoda. Vlasnici gube zaradu, zaposleni posao. Da bi do smanjenja američke proizvodnje usled povećanog uvoza kineske moglo da dođe bilo je predvidivo. Šta se moglo učiniti pre nego što je do liberalizacije uvoza došlo, a šta posle?

Jedna mogućnost je da do liberalizacije uvoza uopšte ne dođe. Ili tako što će se ugrožene industrije zaštititi carinama kako bi kineski proizvođači prodavali po američkim cenama, ili tako da se gubici pokriju subvencijama kako bi američki proizvodi bili konkurentni po kineskim cenama.

Druga mogućnost jeste da se ugrožene industrije nacionalizuju i da se njihovi gubici pokrivaju iz carina ili drugih poreza. Ili da se naprosto ograniči ili sasvim zabrani uvoz iz Kine ili iz drugih zemalja koje imaju konkurentne proizvođače kako bi se održala nacionalizovana industrija.

Obe ove moguće trgovačke i uopšte privredne politike se zapravo svode na isto, bar kada je reč o javnim troškovima. U prvom slučaju, moglo bi se govoriti o kapitalizmu u jednoj zemlji; u drugom o socijalizmu u jednoj zemlji. Pitanje od značaja za izbor sa stanovišta kapitalista i radnika jeste u kojem od ova dva režima su profiti ili nadnice viši, međusobno i u odnosu na one na slobodnom tržištu?

To u ne maloj meri zavisi od toga na koga pada teret carinskih ili troškova subvencija. U zemlji sa nacionalizovanom industrijom, poreski teret snose nadnice. Ukoliko bi država htela da prisvaja profit iz nacionalizovane, a nekonkurentne industrije, kako bi pokrila javne troškove, to bi takođe uticalo negativno na nivo nadnica.

Tako da sa radničkog stanovišta, nacionalizacija nekonkurentne industrije nije povoljno rešenje ili nije povoljnije od zaštićenog kapitalizma. Sa stanovišta kapitala, međutim, protekcionizam je poželjan ukoliko se time stiče profit na račun budžeta, dok povećani poreski teret u najvećoj meri svejedno pada na naknade od rada, a ne od vlasništva.

Tako da socijalizam u jednoj zemlji nije ni u čijem interesu, dok je kapitalizam u jednoj zemlji bar u interesu kapitala. Ukoliko je nacionalizam sredstvo da se do kapitalizma u jednoj zemlji dođe, nacionalizam je u kapitalističkom interesu. Čak i ako je reč o levom populizmu, mada je naravno desni poželjniji.

Uz to, u meri u kojoj se čuvaju zaposlenost i nadnice, nacionalizam kao sredstvo da se dođe do kapitalizma u jednoj zemlji može da ima i radničku podršku. Veću nego socijalizam u jednoj zemlji. Jer je protekcionizam sve što je potrebno, dok je nacionalizacija mnogo zahtevnija i neizvesnija. Tako da nije neobjašnjivo zašto delovi radničke klase, oni koji su izloženi povećanoj konkurenciji iz inostranstva i riziku da izgube posao koji sa tim može da ide – podržavaju nacionalističku desnicu, a ne socijalističku levicu. Jer protekcionizam smanjuje rizik gubitka posla, dok su naknade za rad više. A izbegava se klasni sukob, a u nacionalnom je interesu.

Da bi se ovo još jasnije videlo, uzmimo treći mogući politički odgovor na povećane rizike koje donosi globalizacija. U nedostatku multilateralnog dogovora, svaka zemlja pojedinačno mora da nađe način da se osigura od globalizacijskog rizika. Koji bi rizik javne vlasti trebalo da osiguraju?

Ovde je potrebno reći šta je profit. To je naknada za rizik ili naknada za preduzetništvo. Naknada za ono što je Kejnz zvao životnim duhom (animal spirit). (To je gotovo egzistencijalističko načelo – delanje prethodi rasuđivanju, preuzimanje rizika očekivanoj naknadi. No to ovde nije važno.) Osiguranje rizika obezbeđuje, u meri u kojoj uopšte obezbeđuje, konkurencija među preduzetnicima čiji je cilj upravo profit. Dodatno osiguranje, merama privredne politike, ima smisla ukoliko postoje spoljašnji efekti preduzetničkih poduhvata koji su od sistemskog značaja. Recimo kao u slučaju banaka ili tržišta kapitala, ili ako je reč o jednoj ili drugoj vrsti prirodnog ili kvazi-prirodnog monopola (recimo ako bi trebalo da bankrotira i bude likvidirana dominantna industrija koja zapošljava mnogo radnika).

Kako je reč o preduzetničkom riziku, politika ne bi trebalo da ga povećava, ali suprotno je duhu kapitalizma da država iz javnih prihoda na jedan ili drugi način garantuje preduzetnički profit na osnovu rizičnosti ulaganja. Preduzetnik snosi rizik svojih odluka.

Kada je reč o radniku, stvari stoje delimično drukčije. Da bi se to videlo, a zanimljivo je samo po sebi, uzmimo za primer zdravstveno osiguranje. U Britaniji je državni sistem predmet spora decenijama, a sada se pred izbore koji bi trebalo da odluče o napuštanju Evropske unije, svi obavezuju da u njega neće dirati i da će obezbediti dodatno finansiranje da ga učine efikasnijim. U Americi je sistem zdravstvenog osiguranje jedan od najvažnijih predmeta rasprave pred predstojeće izbore. Zašto?

Zato što zdravlje i dužina života jesu delimično određeni odlukama koje donosi priroda ili drugi ljudi (društvo, recimo to tako). Zdravstveni rizici nisu jednako raspodeljeni na sve ljude, dakle neizvesni su; mada je sve lakše utvrditi od čega zavise nečije zdravstveno stanje i dužina života. Osoba rođena u dobrostojećoj porodici, recimo u srednjoj klasi, može da očekuje da će biti zdravija i živeti duže od siromašnog vršnjaka. Pa će osoba u manje rizičnoj grupi plaćati veći doprinos državnom osiguranju koje računa sa prosečnim rizikom. To je razlog zašto je državno osiguranje obavezano, a privatno dobrovoljno.

U zemljama gde je uvedeno državno osiguranje, obavezno za sve, većina nema interes da se ono privatizuje. Što je britanski slučaj. U zemlji u kojoj je privatno zdravstveno osiguranje veoma razvijeno, teško je obezbediti većinsku podršku nacionalnom sistemu osiguranja iako je to u interesu te većine. Razlog su troškovi promene, koji ne moraju da budu mali i mogu da budu neizvesni. Što je američki slučaj.

U većini zemalja se ova dva sistema kombinuju, što nije lišeno problema, ali to ostavljam po strani. Ovde je važno videti da je jedno rešenje povećanih rizika u meri u kojoj su oni posledica globalizacije to da ih država osigura.

Uzmimo industriju koja gubi u konkurenciji sa drugim zemljama; tu nema smisla da država osigurava preduzetnički rizik, jer je rizik gubitka preduzetnički ulog. Međutim, rizik gubitka posla i dohotka koji su posledica preduzetničkih odluka, a ne odluke samog zaposlenog, trebalo bi da je osiguran merama privredne politike i javnim sredstvima.

Ukoliko se neko odluči za zanimanje za koje nema posla u zemlji, država ne može ništa da učini osim da mu ne stoji na putu da zaposlenje traži negde druge u svetu, dakle država ne bi trebalo da se opire globalizaciji tržišta rada. Ukoliko, pak, nestane potreba za nekim poslom, recimo zato što su promenjene komparativne prednosti zemlje u globalnoj privredi, ima smisla da taj rizik, dok je još rizik, bude osiguran javnim sredstvima.

Ljudi imaju uticaj na to kojim će se poslom baviti, pa tako i na očekivani nivo dohotka. Ali zaposleni ne moraju da imaju značajan uticaj na to hoće li posla uopšte biti, dakle mogu da ne budu u stanju da izborom profesije osiguraju i rad i dohodak u svim okolnostima. Rizik gubitka posla bi mogao da bude javno osiguran, primera radi ako proističe iz globalizacije tržišta.

Preventivno kao i kada se realizuje. Naravno, nisu javne vlasti i njene mere i sredstva jedini zaduženi za prevenciju. Uzeću jedan primer. U prošlosti (ne znam kako danas stoje stvari) nije bilo neuobičajeno da neko bude uslužen preko reda ukoliko bi samo kupovao cigarete ili alkohol. I u vreme kada se mnogo stajalo u redu kao u vreme krize sa početka 80-ih godina prošloga veka. Pušenje i uzimanje alkohola su bili subvencionisani, da se tako izrazim. Sada se uglavnom oporezuju na svakojake načine.

Uopštenije govoreći, konzervativizam može da bude u kulturi, da se tako izrazim. Pa se globalizacijom rizikuje kultura. Ili ustaljeni društveni život. Tako da konzervativizam i nacionalizam mogu da se vide kao prirodan način da se zaštiti ustaljeni način života, od toga što ljudi rade do toga šta je ustaljeni način života. Čime se ne retko opravdava i netrpeljivost prema strancima ili imigrantima.

Uzmimo da su društvene okolnosti promenjene. Većini nije potrebna dodatna zaštita od sveta i javne se vlasti u najvećoj meri staraju za bezbednost, pružaju osiguranje od rizika i ne stoje na putu preduzetništvu, protekcionizam nema smisla za socijaliste (širenje državnog osiguranja ima smisla), a nema ni podršku većine. Kapitalizam u jednoj zemlji, međutim, može da bude u interesu preduzetnika koji su na gubitku, a ne mogu da očekuju naknadu iz javnih sredstava, kao i radnika koje zapošljavaju. Nacionalizam je njihova prirodna politička retorika. Svet nam je stran i nenaklonjen, država je tu da nas štiti. Štiteći naše poslodavce.

Dakle, kapitalizam u jednoj zemlji.


Tekst "Kapitalizam u jednoj zemlji", autora Vladimira Gligorova, objavljen je na portalu Peščanik 28. studenog 2019. godine.