Karl Marx i ja - Branko Milanović, svjetski ekonomski stručnjak za pitanja globalne nejednakosti i siromaštva

Verujem da je na ljude koji se bave društvenim naukama Marx najviše uticao ekonomskom interpretacijom istorije. Takvo tumačenje je danas toliko široko prihvaćeno da se više i ne dovodi u vezu sa Marxom

AUTOR: Branko Milanović
OBJAVLJENO: 12.01.19 u 12:40
http://bit.ly/2XjFpbr
Juče sam odgovarao na pitanja o svom radu, o tome kako i zašto sam se pre više od 30 godina posvetio proučavanju nejednakosti, šta su bili moji motivi, kako je bilo baviti se problemom nejednakosti u navodno besklasnom (i nedemokratskom) društvu kakvo je bilo jugoslovensko, koliko je Svetska banka u kojoj sam radio bila zainteresovana za taj problem i tako dalje. Moj sagovornik i ja smo najzad stigli do metodoloških pitanja i neizbežnog uticaja Marxa na moj rad. Pokušaću da taj uticaj ovde sistematično prikažem.

1. Verujem da je na ljude koji se bave društvenim naukama Marx najviše uticao ekonomskom interpretacijom istorije. Takvo tumačenje je danas toliko široko prihvaćeno da se više i ne dovodi u vezu sa Marxom. Naravno on nije bio ni jedini ni prvi autor koji je predložio takav pristup. Ali on ga je najdoslednije i najkreativnije primenio.

Ipak, iako verujemo da je takvo tumačenje istorije danas najšire prihvaćeno, to nije uvek slučaj. Uzmimo za primer aktuelne polemike o uzrocima Trumpovog uspona i osvajanja vlasti. Neki (uglavnom oni koji misle da je pre Trumpa sve bilo u savršenom redu) za to krive neočekivanu plimu ksenofobije, mržnje i mizoginije. Drugi (i ja među njima) smatraju da je ta plima rezultat dugotrajne ekonomske stagnacije dohotka srednje klase i rastuće neizvesnosti (u pogledu posla, zdravstvene zaštite i povezanih troškova, mogućnosti da se plati školovanje dece). Ova druga grupa u prvi plan postavlja ekonomske faktore i njima objašnjava bujanje rasizma. Između ta dva pristupa postoje velike razlike – ne samo u dijagnozi uzroka, nego, što je mnogo važnije, i u pogledu mera koje treba preduzeti.

2. Drugi Marxov uvid koji je apsolutno nezaobilazan u radu na dohodovnoj i imovinskoj nejednakosti jeste shvatanje da ekonomske sile koje utiču na istorijska zbivanja to čine posredstvom „velikih grupa ljudi koji u procesu proizvodnje zauzimaju različite pozicije“, to jest posredstvom društvenih klasa. Klase se mogu definisati na osnovu različitih mogućnosti pristupa sredstvima za proizvodnju, kao što je Marx činio, ali i na druge načine. U vreme kada sam radio u socijalističkim ekonomijama, u opticaju je bila veoma uticajna kritika socijalističkih sistema koja je dolazila sa levih pozicija. Ti kritičari su smatrali da se društvene klase u socijalističkom sistemu uspostavljaju na osnovu razlika u stepenu pristupa polugama vlasti. Birokratija se zaista može opisati kao društvena klasa, ne samo u socijalizmu, već i u prekapitalističkim formacijama u kojima je država igrala važnu ulogu u „ekstrakciji viška vrednosti“, od drevnog Egipta do srednjovekovne Rusije. Današnje stanje u mnogim afričkim zemljama može se uspešno analizirati korišćenjem takve optike. U mojoj sledećoj knjizi, Capitalism, alone / Kapitalizam sam, taj pristup primenjujem na zemlje političkog kapitalizma, pre svega na Kinu.

Da rezimiramo: klasna analiza je krucijalno važna za istraživanje nejednakosti upravo zato što nejednakost, da bi se ukazala kao individualna pojava („moj dohodak je neobično nizak“), prvo mora biti društvena pojava koja pogađa veći broj ljudi („moj dohodak je neobično nizak zato što sam diskriminisana kao žena“ ili zato što su Afroamerikanci diskriminisani ili zato što siromašni nemaju pristup dobrom obrazovanju i tako dalje). Evo dobrih primera: Piketty, naročito u knjizi Top incomes in France / Najviše zarade u Francuskoj, i Rodriguez Weber u svojoj studiji o distribuciji dohodaka u Čileu od 1850. do 2009. S druge strane, rekao bih da u svom istraživanju distribucije imovine i dohodaka u Britaniji i drugim zemljama Tony Atkinson nije u dovoljnoj meri integrisao političku i klasnu analizu.

Istraživanje nejednakosti se tako oslobodilo jedne od najvećih pošasti moderne mikro i makroekonomije – reprezentativnog pojedinca (agenta). Svrha reprezentativnog pojedinca u različitim analizama jeste da se fokusiranjem na zapažanje da je svako „pojedinac za sebe“ koji u okvirima postojećih ograničenja nastoji da maksimalno uveća svoj dohodak – ukinu sve smislene distinkcije između velikih grupa ljudi čije se društvene pozicije razlikuju. Na nekom trivijalnom nivou to je tačno. Ali pritom se zanemaruje mnoštvo karakteristika kojima se „agenti“ između sebe suštinski razlikuju: bogatstvo, poreklo, moć, sposobnost štednje, rod, rasa, vlasništvo nad kapitalom, potreba za prodajom sopstvenog rada, pristup polugama vlasti i tako dalje. Zato mislim da svaki ozbiljan pokušaj istraživanja nejednakosti treba da odbaci reprezentativnog pojedinca kao sredstvo pristupanja stvarnosti. Optimista sam i verujem da će se to uskoro i dogoditi, jer je i sam reprezentativni pojedinac proizvod istorijskih okolnosti koje su sada na zalasku: prvo, ideološke želje da se porekne postojanje društvenih klasa – koja je u SAD naročito izražena zbog pritiska makartizma; drugo, odsustva heterogenih podataka. Na primer, BDP nam je uvek bio nadohvat ruke, dok srednji dohodak i distribuciju po decilima nikada nije bilo lako izračunati.

3. Treći izuzetno važan Marxov metodološki doprinos je shvatanje da ekonomske kategorije zavise od društvenih formacija. Ono što su u ekonomiji malih proizvođača prosta sredstva za proizvodnju (alat), u kapitalističkoj ekonomiji se pretvara u kapital. Ali tu se priča ne završava. Ravnotežna cena u feudalnoj ekonomiji ili u sistemu gildi, gde kapitalu nije omogućeno da se premešta između različitih grana privređivanja, razlikuje se od ravnotežne cene u kapitalističkoj ekonomiji koja omogućava slobodno kretanje kapitala. Mnogi ekonomisti to izgleda još ne razumeju, pa današnje kapitalističke kategorije primenjuju na Rimsko carstvo gde je rad za nadnicu (da citiram Mosesa Finleya) bio „povremen, privremen i marginalan“.

Ali čak i kada to sasvim ne razumeju, oni de fakto potvrđuju značaj institucionalnog okvira društva za određivanje cena, i to ne samo roba nego i faktora proizvodnje. To je deo naše svakodnevice. Zamislimo da svet proizvodi jedan isti skup roba i da tražnja za tim robama ostaje ista, prvo unutar nacionalnih ekonomija koje ne dozvoljavaju kretanje kapitala i rada preko granica, a zatim u sasvim globalizovanoj ekonomiji bez granica. Naravno, cene kapitala i rada (dobit i nadnica) biće drugačije u drugom slučaju, kao i distribucija na relaciji vlasnika kapitala i radnika. Sa promenom dobiti i nadnica menjaće se dohoci i obrasci potrošnje, pa će konačno i sama struktura proizvodnje biti promenjena. To je upravo ono što globalizacija danas čini.

Činjenica da vlasnički odnosi određuju cene i strukturu proizvodnje i potrošnje dragocen je uvid. Time je osvetljen istorijski karakter svakog institucionalnog aranžmana.

4. Poslednji od Marxovih doprinosa koje bih želeo da istaknem – možda najvažniji i najgrandiozniji – jeste uvid da je smenjivanje društveno-ekonomskih formacija (ili načina proizvodnje) i samo „regulisano“ ekonomskim silama, što uključuje borbu za distribuciju ekonomskih viškova.

Zadatak koji stoji pred ekonomijom je globalno-istorijski: objasniti uspon i pad ne samo pojedinih zemalja već različitih načina proizvodnje: zašto su se nomadi povukli pred sedelačkim stanovništvom, zašto se Zapadno rimsko carstvo raspalo na vlasteline i kmetove, slične onima koji će se pojaviti u feudalno doba, dok su u Istočnom rimskom carstvu dominirali mali zemljoposednici i tako dalje.

Svako ko je proučavao Marxa nikada neće zaboraviti grandioznost pitanja koja on postavlja. Čitaoci Marxa neće imati ništa protiv korišćenja krive tražnje za analizu cena pice u nekom gradu, ali u tome sigurno neće videti primarni i najvažniji zadatak ekonomije kao društvene nauke.

Tekst "Marx for me (and hopefully for others too)", autor Branko Milanović objavljen 28. decembra 2018 na blogu globalinequality, Blogger.com.
Branko Milanović je jedan od vodećih svjetskih ekonomista za pitanja globalne nejednakosti i siromaštva te autor knjige "Global Inequality - A New Approach for the Age of Globalization"

Za Pešćanik preveo Đorđe Tomić. Tekst "Marks i ja" objavljen 10. januara 2019. godine.
Fotografija Predrag Trokicić