Masha Gessen: Borat kao parabola o ruskom miješanju u američku politiku

Borat i Tutar nemaju jasan politički program i nemaju strateški plan; sve što imaju je duboko provincijalna želja da se očešu o moć. Borat nema bogzna šta da ponudi: majmuna kog je zadesila prerana smrt, vreću novca i mladu ženu. On je prevarant koji će obećati bilo šta.

AUTOR: Masha Gessen
OBJAVLJENO: 02.11.20 u 11:27
https://bit.ly/3mO59tX
Kao što ste verovatno čuli, Rudi Đulijani se obrukao na kraju nastavka „Borata“ pod naslovom „Sledeći Boratov film za bioskop: uručivanje golemog mita američkom režimu zarad dobrobiti nekad slavne nacije Kazahstana“. Ostatak filma je zabavan, jeziv, čista uživancija, sjajno i slojevito istraživanje banalnosti zla i parabola o ruskom mešanju u američku politiku. (Sledi mnogo spojlera.)

Saša Baron Koen je ponovo u ulozi novinara iz izmišljene zemlje koja se slučajno zove isto kao i stvarni Kazahstan. Kao i u prvom „Boratu“, dokumentarcu-rugalici koji je ušao u bioskope 2006, on navodi lakoverne ili bezmalo lakoverne Amerikance da objašnjavaju ili izlažu običaje zemlje koju on naziva „Sjedinjene Države i Amerika“.

Sjedinjene Države su sada mračnija zemlja nego što su bile pre 14 godina i od kulturnih standarda koje Borat sad istražuje diže nam se kosa na glavi. Dok pomno razgleda kaveze za životinje u prodavnici za opremanje farmi, Borat kaže: „Čujem da Mekdonald Tramp stavlja u kaveze meksikansku decu!“ i „daje pet“ vlasniku radnje. Zatim njih dvojica zajedno biraju kavez za Boratovu 15-ogodišnju ćerku Tutar (koju igra bugarska glumica Marija Bakalova).

Kasnije Borat primećuje rezervoar s propanom. „Koliko Cigana mogu da dokrajčim s jednim kanisterom?“ pita prodavca. „Koliko god ih imate u kombiju“, kaže ovaj. „Recimo da bih hteo da lišim života 20 komada – jel bi ovo bilo dosta?“ pita Borat. „Možda ipak veći kanister“, savetuje mu prodavac.

Razlog Boratovog dolaska: poslat je u Sjedinjene Države i Ameriku sa zadatkom da uruči poklon potpredsedniku Majku Pensu u ime kazahstanskog vođe. Sredovečni, beli službenik mejling centra pomaže Boratu u pregovorima sa izmišljenom vladom njegove zemlje, koji se vode isključivo faksom. Pošto mu Borat diktira svoje poruke i pošto on Boratu čita odgovore, službenik je otpočetka upoznat s činjenicom da Borata čeka smrtna kazna ako ne izvrši zadatak, kao i sa sadržajem daljih poruka u kojima Borat i njegov sagovornik zaključuju da bi najbolji poklon za Pensa bila Boratova ćerka Tutar. Tip okom ne trepne na sve to.

U Centru za trudnice u krizi (čija je uloga da odvraća žene od abortusa) Borat i Tutar stavljaju pastoru do znanja da je Tutar zatrudnela u incestu sa svojim ocem. Pastoru je to saznanje očigledno neprijatno, ali ne odustaje: „U stvari nije mnogo važno kako smo stigli tu gde smo… Bog stvara život, a Bog ne greši“. Plastični hirurg, s druge strane, rado će zariti sklapel u Tutar da bi joj ispravio nos i povećao grudi kako bi bila privlačnija muškarcima, mada ih uverava da ona, po svemu sudeći, nema ono što su njih dvoje nazvali „jevrejski nos“.

Kad Borat provodi 5 dana u karantinu s Džimom i Džerijem, pristalicama teorije zavere na ekstremnoj desnici zvane QAnon, oni mu kažu da Klintonovi „prave ovu kugu“ (Boratovim rečima) i da piju dečju krv koja se izvlači direktno iz „dečjih nadbubrežnih žlezda“, a Džim očigledno veruje da se one nalaze negde u vratu. Ali kad im Borat pokaže priručnik za roditelje devojčica koji je objavilo kazahtansko Ministarstvo poljoprivrede i netaknute prirode – posebno stranicu na kojoj su prikazani lekari kako penetriraju ženu koja se porađa, i drugu na kojoj muško novorođenče odmah staje na noge i hoda – Džim i Džeri mu kažu da ga je njegova vlada obmanula. „To je laž. To je teorija zavere“, kaže Džim.

U filmu se majstorski ređaju zavere i teorije zavera. Kao savršeni podanik totalitarizma, Borat je uvek spreman da poveruje u sve i ni u šta. Da li je majmun koji je brodom doveden iz Kazahstana zaista sam sebe pojeo? Da li se holokaust zaista dogodio? (Ubrzo pošto otkrije Facebook, Tutar mu saopštava da je to prevara.) Da li korona virus zaista postoji? (Borat piše pesmu s Džimom i Džerijem u kojoj se virus proglašava za liberalnu izmišljotinu.)

Naravno, Borat pokušava da ostvari nekakvu sopstvenu zaveru: mora da „isporuči seksi poklon Rudiju Đulijaniju i da tako u poslednji čas sačuva glavu na ramenima i donese dobrobit umanjenom narodu Kazahstana“.

Vođa Kazahstana, premijer Nazarbajev (koga igra rumunski glumac Dani Popesku, inače fizički nimalo nalik stvarnom Nursultanu Nazarbajevu, vladaru Kazahstana tokom 28 godina), obavlja svoj posao iz prašnjave tamnice u oronuloj predsedničkoj palati u Almatiju i žudi da se pridruži veličanstvenoj zajednici moćnika koji su ortaci s Mekdonaldom Trampom, Vladimirom Putinom, Žairom Bolsonarom, Kim Džong Unom i „Kenetom Vestom“. Naravno, Nazarbajev želi da se preporuči tom društvancetu poklonom.

Poput stvarnih ličnosti u istrazi Roberta Milera, Borat i Tutar nemaju jasan politički program i nemaju strateški plan; sve što imaju je duboko provincijalna želja da se očešu o moć. Borat nema bogzna šta da ponudi: majmuna kog je zadesila prerana smrt, vreću novca i mladu ženu. On je prevarant koji će obećati bilo šta.

U njegovoj potrazi, Boratu padaju na pamet moskovska advokatica Natalija Veselnickaja i njena šarena ekipa preduzetnika; upravo je Veselnickaja obezbeđivala čuveni sastanak u Trampovoj kuli 2016. na kom je rečeno da bi ona mogla pribaviti neke prljavštine o Hilari Klinton – ali to, izgleda, nije uspela da uradi. On pominje Leva Parnasa i Igora Frumana, dvojicu biznismena rođenih u Rusiji koji su pomogli Đulijaniju da uradi ono što je pokušavao da uradi u Ukrajini, ili koji su se nadali da će Đulijani njima pomoći da urade ono što su oni radili u Ukrajini, ili i jedno i drugo, pod uslovom da je bilo ko od njih znao šta radi (ako ne računamo svesno nastojanje svake strane da iskoristi onu drugu). Kao i Parnas i Fruman, Borat i Tutar u Đulijaniju vide laku metu.

Više nego na ikog drugog u orbiti Tramp-Rusija, Tutar podseća na Mariju Butinu, Ruskinju koja je dospela u zatvor zato što se uvukla u Nacionalno udruženje puškara i na Nacionalni molitveni doručak. Butina nikad nije bila optužena za špijunažu. Po svemu sudeći, samo je verovala u neke od najkonzervativnijih američkih ideja – ali u američkoj uobrazilji, ona je špijunka. Kao Butina, Tutar se dodvorava starijim ljudima koji je smatraju neodoljivom, da bi pomogla svojoj umanjenoj naciji. Uspeva da priđe Đulijaniju tako što se predstavlja kao novinarka konzervativnog medija „Patriots Report“. Dolazi na intervju u kostimu i s frizurom foksnjuzovskog bota; laska Đulijaniju, više puta mu dodiruje koleno i on se topi.

Kao Rusi iz Milerovog izveštaja, Borat i Tutar uspevaju čak i kad im ne ide od ruke. „Sad smo deo globalne zajednice koja utiče na izbore širom sveta“, govori Borat iz pozadine dok kamera pokazuje veliki hangar pun žena koje sede za kompjuterima s tipičnim ruskim maramama. Jedna mlada devojka kuca post za Facebook: „Govorim kao crnac: volim Trampa“. Put do globalne slave popločan je takvim grupama koje utiču na izbore. Ali tamo gde postoji jedna zavera, oko nje se uvek šunja druga, veća – kao što na špici i u međunaslovima ovog filma na tren sevne ruska ćirilica (ne kazahtanska), a onda je pomete engleski. Na kraju Borat saznaje da je njegova tajna misija zapravo bila sasvim druga tajna misija. Zar bi moglo biti drukčije?

Tekst "The "Borat" Sequel Is a Parable of Russian Interference in American Politics", autorica Masha Gessen, objavljen je na portalu The New Yorker,  27. pktobar 2020. godine
The New Yorker, 27.10.2020.


Za Peščanik prevela Slavica Miletić, prevod "Borat kao parabola o ruskom mešanju u američku politiku", autorica Masha Gessen, objavljen 30. oktobra 2020. godine.

Film možete pogledati na Amazon.com: Borat Subsequent Moviefilm: Delivery of Prodigious Bribe to American Regime for Make Benefit Once Glorious Nation of Kazakhstan