Dejan Ilić: Gdje idemo?

I dok reditelj „Dare“ snatri o „pobjedi“ (kojoj, kakvoj, nad kim?), Jasmila Žbanić svojom filmskom pričom o Aidi svjedoči o porazu – o porazu ljudskosti. To se može reći i ovako – Žbanić prikazuje kako zaista izgledaju „pobjede“ o kojima neki sanjaju s ove strane Drine.

AUTOR: Dejan Ilić
OBJAVLJENO: 05.12.20 u 11:11
OSVJEŽENO: 05.12.20 u 11:11
https://bit.ly/2JULuKM
Moguće je da su sva pravila za biranje ovogodišnjeg domaćeg kandidata za Oscara brutalno pregažena iz jednog krajnje jednostavnog, ali beskrajno glupog propagandnog razloga.

Ako je Ministarstvo kulture donedavno sa notornim Vukosavljevićem na čelu guralo, guralo i naposletku izguralo da se napravi film „Dara iz Jasenovca“ i da se onda taj film mimo svakog reda, kao „državni projekat“, po svaku cenu pošalje u trku za Oscara, iako ga ni ovde ni u „svetu“ praktično još niko nije video (u Sjedinjenim Državama film će ući u distribuciju u januaru, a u ovdašnje bioskope stiže u martu 2021) samo da bi se odgovorilo na kandidaturu za Oscara iz susedstva, na bosanskohercegovački (i još sedam zemalja) film Jasmile Žbanić „Quo vadis, Aida?“ o genocidu u Srebrenici – onda su stvari kod nas još gore nego što to na prvi pogled izgleda.

Naravno, ovo je samo spekulacija, ali spekulacija utemeljena na iskustvu ovde mnogo puta demonstriranog perverznog nadmetanja za „najveću žrtvu“. Pri tom, to naopako utrkivanje ne naslanja se na činjenice (što ga ne bi činilo manje naopakim, naravno). Naprotiv, čvrsto se veruje u moć propagande, pa se tako i filmovi vide kao sredstva u borbi za „našu stvar“.

Notorna je stvar, međutim, da se iz filmova ne uči o takozvanim istorijskim istinama. Te istine jesu predmet i jedino mogu biti predmet istoriografije. Izmišljene priče, sve i kada su zasnovane na istinitim događajima, ne posreduju istinu fakata. Kada su dobre, one su istinite na jednom drugom nivou, na kome su sinonimi za istinu – uverljivo i verodostojno. Za film „Dara iz Jasenovca“ Predraga Antonijevića još ne znamo kakav je jer ga, da ponovimo, nismo videli, mada ako je suditi po izjavama reditelja ne treba se nadati dobrom:

„Od Jadovna i Jasenovca, preko Kragujevca do Kosova i Metohije ječe vapaji srpskih žrtava koje mnogi danas pokušavaju da uguše. Traže dušmani od nas da se nad svakom tuđom žrtvom sažalimo a da nad našom ne smemo ni suzu da pustimo. Poručuju nam da im ne valjamo ni mrtvi, ni živi. Zato moramo svi mi u zajedništvu, juče u stradanju a sutra u pobedi, da se jasenovačkim novomučenicima odužimo.“

I dok reditelj „Dare“ snatri o „pobedi“ (kojoj, kakvoj, nad kim?), Jasmila Žbanić svojom filmskom pričom o Aidi svedoči o porazu – o porazu ljudskosti. To se može reći i ovako – Žbanić prikazuje kako zaista izgledaju „pobede“ o kojima neki sanjaju s ove strane Drine.

Sasvim je moguće da će se reditelj Antonijević pokazati kao daleko bolji od javne ličnosti Antonijevića. Koliko god to bilo teško, o istrebljenju naroda u 2. svetskom ratu napravljeno je više izvanrednih filmova (recimo „Život je lep“ [1997], „Pijanista“ [2002], pa i „Schindlerova lista“ [1993]), a iz susedstva smo prošle godine dobili i „Dnevnik Diane Budisavljević“ [2019], priču o spasavanju dece iz logora, koja baš kao priča o spasavanju upečatljivo prikazuje užase istrebljenja. I dok čekamo da vidimo „Daru iz Jasenovca“, od sinoć se može gledati on line „Quo vadis, Aida?“

Sasvim kratko o ovom filmu. Žbanić priču deli na dva plana. Okvirna priča sastoji se od verne rekonstrukcije dokumentarnih snimaka. Ko je bio zainteresovan i čitao i gledao materijale o zločinu u Srebrenici, imaće utisak da je dobar deo „Quo vadis, Aida?“ već odgledao.

Ko ima stomak, može da poredi dokumentarne snimke sa pojedinim igranim sekvencama u filmu koje ih bukvalno ponavljaju. Ima znatnih preklapanja i između filmske priče i svedočenja žena iz Srebrenice, kojima je Žbanić posvetila film. One kojima je sve to poznato, a i dalje ne veruju da se tako i dogodilo, ni film neće uveriti. Niti Žbanić, utisak je, ima nameru da bilo koga uverava u tu, nazovimo je tako, činjeničnu istinu. Dokumentarni materijali prerađeni u igrane kadrove tu su da postave kontekst za središnju priču filma o Aidi.

Čak i ako ne veruje da se u Srebrenici zločin dogodio baš tako kako to kažu činjenice, gledalac sa empatijom mogao bi da se saživi sa glavnom junakinjom filma: kao roditelj u situaciji da se bori za goli život svoje porodice, a pre svega dece. Tim pre što borba nije neizvesna.

Od prvog trenutka jasno je da spasa neće biti. U tom smislu, baš kao u antičkim tragedijama, kraj se zna i neminovan je. Ne samo što gledalac filma zna kako će se sve završiti, to u ovom konkretnom slučaju znaju i sami akteri priče. Pa ipak, bore se i ne odustaju. Veći deo filma gledamo Aidu, prevoditeljku pri oružanim jedinicama Ujedinjenih nacija u Srebrenici, kako izbezumljeno na svaki mogući način pokušava da spasi muža i dvojicu sinova. Oko te centralne niti, slažu se narativi o nemoćnim i kukavičkim međunarodnim jedinicama sa zadatkom da zaštite navodno sigurnu zonu Srebrenice.

Tu je i priča o zločincima, nekadašnjim i budućim susedima (preživelih) žrtava, po svemu – običnim ljudima. Možda je to i stvar perspektive: upućeni gledalac ponegde u filmu bi očekivao da se razrade karakteri na strani zločinaca, da se objasni, onako kako to u priči može, zašto su obični ljudi pristali na zločin. Takve studije nije teško pronaći u takozvanoj stručnoj literaturi (Obični ljudi Christophera Browninga ili Put u tamu Gitte Sereny, na primer). Bilo ih je i na filmu („Talas“ [2008] i „Eksperiment“ [2010]). Ali, fokus Žbanić je na priči o Aidi.

Druga, zločinačka strana, predstavljena je i objašnjenja kroz lik Ratka Mladića, koga krajnje uzdržano i stoga krajnje upečatljivo igra Boris Isaković. Mladić je demonski lik u priči – tako zlo u filmu ostaje onostrano i praktično neobjašnjeno, što bi mogla biti jedina primedba (ako se to uopšte može postaviti kao primedba priči sa jasnim i preciznim fokusom na žrtvu).

Ali, pošto završi priču o zločinu, Žbanić ne zaustavlja film. Ako i jeste tri četvrtine filma rekonstrukcija zločina kroz perspektivu majke koja ne može da spasi decu (a to jeste univerzalna i potresna priča bez obzira na kojoj se etničkoj strani nađe potencijalni gledalac), poslednja četvrtina je pravo težište filma – kako se živi posle zločina ili pošto se zločin preživi?

To jest, može li se uopšte živeti, pa još i zajednički (žrtve i zločinci)?

Ako se prvi, veći deo filma obraća svima svojim univerzalnim temama, onda bi se za ovaj drugi deo moglo reći da mu je nameravani adresat upravo zajednica žrtava, ona dakle kojoj je film i posvećen. A poruka je… Žbanić poziva da se oprosti. A poziv artikuliše kroz religijsku simboliku zajednice iz čijih su redova zločinci. Malo kad naslov filma (ili knjige) tako moćno sažima smisao dela, kao što je to slučaj sa: „Quo vadis, Aida?“

Taj smisao nije promakao ni nekim inostranim kritičarima. Reč je o apokrifnoj priči o Svetom Petru. Petar je, naime, hteo da pobegne od progona hrišćana u Rimu. Na putu iz Rima ga presretne (uskrsli) Isus. Na Petrovo pitanje: „Kuda si pošao, Gospode?“ – Isus će odgovoriti: „Idem u Rim da me ponovo razapnu“. Posramljeni Petar vratiće se u Rim i biti razapet naglavce, jer je verovao da nije dostojan da bude razapet kao Isus.

Prvi deo filma: Aida pokušava da pobegne, baš kao Petar, te da spasi i porodicu, iako zna i vidi da stradaju njeni sunarodnici. U tom smislu, i samo u tom, ona je obično ljudsko biće, sklono da u krizi misli samo na sebe i svoje.

U drugom delu filma: ona se vraća u Srebrenicu i traži da ponovo radi u školi u kojoj je učila decu engleski i pre rata. Ostavši bez svoje dece, ona će učiti pored ostalih i decu ljudi koji su joj ubili sinove. Nema bežanja. To je njen krst. Upravo onaj krst koji visi na lančiću žene koja se sa porodicom uselila u Aidin stan. Poruka je hrišćanska i novozavetna: da bi se živelo dalje, zajedno, mora se prihvatiti krst stradanja i oprostiti, koliko god to bilo teško.

Lik Aide, kao i izuzetnu poruku, impresivno je iznela Jasna Đuričić. Žbanić nije ostavila mesta za nedoumicu oko poruke. Naglasila ju je sa nekoliko potresnih narativnih rešenja, među kojima je i to da je mesto stratišta njene porodice pozornica na kojoj izvode priredbu deca iz škole u kojoj sada (ponovo) predaje. A neki od ključnih aktera iz zločina iz 1995, sa obe strane, sede zajedno u publici.

Nema sumnje u to da Žbanić svojim filmom pruža ruku oprosta i pomirenja. Nema tu ni primisli o stradanju kao razlogu i osnovi za neku buduću „pobedu“. Bilo je i ovde filmova sa sličnom porukom (recimo „Krugovi“ [2013] i „Teret“ [2018]).

Kakvu je ruku, kao „državni projekat“, pružio Antonijević, tek ćemo videti.

Tekst "Gde Idemo?", autor Dejan Ilić: , objavljen je na portalu Peščanik, 4. decembar 2020. godine