Branko Milanović za RSE: Hipokrizija bogatih i kada doniraju

Globalizacija je po svojoj prirodi imala negativan efekat na poziciju srednje klase u razvijenim zemljama zato što su mnogi poslovi premešteni u zemlje trećeg sveta, uglavnom u Aziju.

AUTOR: Dragan Štavljanin/RSE
OBJAVLJENO: 08.12.19 u 15:18
OSVJEŽENO: 08.12.19 u 15:18
https://bit.ly/2rhgDiz
Neiskrena su zalaganje bogatih da se smanje socijalne nejednakosti i siromaštvo, jer nisu spremni da plate cenu, odnosno veće poreze, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) poznati svetski ekonomista Branko Milanović.

"Očito su te priče bile više upućene javnom mnjenju da se pokaže da su čak i najbogatiji svesni da je nejednakost suviše velika i da hoće nešto da urade na tom planu. Ali, kad se zaista pokuša nešto konkretno promeniti, oni su protiv toga, što je i razumljivo jer su njihovi interesi time pogođeni. Međutim, to je u neku ruku greška, jer ne uviđaju da će stalnim odbijanjem da se nešto promeni, na kraju dovesti do revolucije kao što je bila u Čileu", ističe Milanović.

U najnovijoj knjizi "Kapitalizam, sam: budućnost sistema koji vlada svetom", on objašnjava kako smo svi mi kapitalisti i učesnici u stvaranju novih kapitalističkih tržišta sa sistemom vrednosti u kome je ključno i jedino važno bogatstvo.

Milanović govori za RSE zašto je Balkan talac Makronove politike, zašto je ironično protivljenje EU jačanju uticaju Kine na Balkanu, zbog čega jedino desnica zastupa prava radnika. Takođe, pravi paralelu između Krasusa, najbogatijeg čoveka u antičkom Rimu, i Bila Gejtsa, te govori o uticaju novca na propast ljubavne romanse Ane Karenjine.

Kapitalizam bez konkurenta

RSE: Šta znači konstatacija iz naslova vaše knjige "Kapitalizam, sam: budućnost sistema koji vlada svetom"?

Milanović: Hteo sam da kažem da je kapitalizam jedini sistem ili način proizvodnje, kako se to marksistički kaže, koji trenutno postoji u svetu. Ali, iako smo se navikli na tu činjenicu, nismo baš u potpunosti svesni njenih implikacija.

Kapitalizam je bio u konkurenciji sa komunizmom do pada Berlinskog zida. U 19. veku i ranije, postojali su i drugi načini proizvodnje kao što su robovlasnički odnos na jugu SAD do 1865, u Brazilu do 1888. Pa čak i u Centralnoj Evropi ste imali prinudni rad i vezanost za zemlju do 1800, u Rusiji do 1898. godine. Prema tome, novo je danas da imamo kapitalizam kao jedini način organizovanja proizvodnje. Onda se postavlja pitanje da li se to odnosi i na države poput Kine.

U knjizi pokazujem da je Kina kapitalistička zemlja po svim objektivnim indikatorima, kao što su značaj privatnog sektora, u kome je angažovano 85 – 90 odsto radne snage. Više od 50 procenata godišnjih investicija fiksnog kapitala je privatnih, i tako dalje.

Nakon odrednice u naslovu knjige "Kapitalizam", postoji zapeta i sledi odrednica "sam". Ta zapeta sugeriše u neku ruku ambivalentnost. Kada ste sami to je veoma dobro jer nemate konkurenta. Onda možete da dopustite sebi mnoge negativne pojave vidljive i dan danas, koje kapitalizam možda nije mogao sebi da dopusti kada je imao značajnog i jakog suparnika u liku komunizma 1960 i 70-ih godina.

Američka 'ekonomska diktatura' i jugoslovenska 'demokratija'

RSE: Pomenuli ste da je i Kina kapitalistička. Ipak, ovde se postavlja pitanje kako definišemo kapitalizam. Da li samo kao skup ekonomskih odnosa i relacija ili ga gledamo i u odnosu na društvo, u relaciji sa demokratijom? Da li se u istu ravan može staviti, recmo, kapitalizam u SAD za koji se kaže da je neoliberalni? S druge strane, Kina i Rusija se podvode pod neliberalne demokratije. Ili, s treće strane, u skandinavskim zemljama još uvek postoji država blagostanja.

Milanović: Ne, ne može se staviti u istu ravan. Kad govorim o kapitalizmu, to se tiče samo ekonomije. On nema veze sa demokratijom. Naime, demokratija je politički sistem, a kapitalizam ekonomski. Prema tome, kapitalizam ne mora da ide u korak sa demokratijom niti je išao u većem delu istorije.

RSE: Jasno, s tim što se često govori o ekonomskom aspektu demokratije u smislu prava radnika.

Milanović: Da, kada sam došao prvi put u Ameriku, iznenadila me je ekonomska sfera koja je bila diktatorski organizovana, jer to je kapitalizam, znači hijerarhijski organizovana sfera proizvodnje i naravno demokratski organizovana javna sfera, izbori i građanska prava. S druge strane, u Jugoslaviji u vreme titoizma, imali ste obrnutu situaciju. Preko samoupravljanja ste imali demokratski organizovanu sferu proizvodnje, sa radničkim savetima, a, istovremeno, diktatorski organizovani građanski sistem.

Svi smo kapitalisti

RSE: Navodite u knjizi da smo sada svi kapitalisti, pretpostavljam da polazite od činjenice da se kapitalizam iz klasične sfere proizvodnje, finansijskih usluga, premešta u neke druge oblasti. Prvo je bilo to obrazovanje, odnosno zdravstvo, sada i u privatnu sferu. Dakle, rekli ste da svi proizvodimo kapitalizam i u svakodnevnom životu otvaramo mu nova polja delovanja. Čak toliko da smo i sopstvene domove pretvorili u kapital a slobodno vreme u resurs. Da li to znači da smo mi svi kapitalisti ili smo, bolje rečeno objekti, da ne kažem kapitalističke eksploatacije u marksističkom smislu, ali nismo ni na koji način njegovi korisnici u pozitivnom smislu te reči?

Milanović: Ja mislim da mi svi učestvujemo voljno u formiranju tih novih tržišta. Recimo, preko Airbnb smo od naših stanova, u stvari, napravili kapital, zatím korišćenjem Ubera, naši automobili su postali kapital. Od slobodnog vremena koje provodimo na kompjuteru isto tako smo napravili kapital za sebe jer tako zarađujemo pare. S druge strane, igrajući igrice na kompjuteru omogućavamo drugima da isto zarađuju.

Prema tome, mi smo svesni i voljni učesnici tog procesa. Ne bih rekao da smo od nekoga eksploatisani. Vi ne morate da iznajmljujete stan, ne morate da taksirate u slobodno vreme. Ali, ključan je sistem vrednosti koji održava kapitalizam i koji čini od nas voljne, da ne kažem saučesnike, ali učesnike u stvaranju tih novih kapitalističkih tržišta. A to je sistem vrednosti u kome je ključno i jedino važno bogatstvo.

Naravno, svi smo jednaki u nekom apstraktno formalnom smislu, ali je novac najvažniji u čijem sticanju željno i voljno učestvujemo.

RSE: Mi, naravno, ne moramo da vozimo Uber ili da izdajemo stan preko Airbnb, ali ako smo dovedeni u situaciju da od osnovnih aktivnosti za koje smo školovani ili osposobljeni ne možemo da ostvarimo elementarnu egzistenciju, onda smo prinuđeni da dodatno radimo. Dakle, kapitalizam na vešt način stvara jedan sistem koji vas primorava – hteli vi to ili ne - da učestvujete i da radite što više da biste makar opstali.

Milanović: Slažem se, ali ne treba misliti da će ljudi koji sad izdaju stanove sutradan preminuti od gladi ukoliko to ne rade.

Stvar je u tome što rastu naša očekivanja u skladu sa opštim razvojem sveta. Mi želimo da imamo stan, idemo na odmor, kupimo ajfon i tako dalje. S obzirom da je sistem vrednosti takav da mi sebe percepiramo kao uspešne ili neuspešne i da nas drugi percipiraju tako - tačnije na osnovu količine novca koju posedujemo i kako ga trošimo - mi onda naravno pokušavamo da svaki trenutak slobodnog vremena iskoristimo da bi pravili novac.

RSE: Ali, zar nisu ljudi to želeli i za vreme socijalizma? Zar nisu težili osim nekim vrednostima, idealima, takođe da žive što bolje, da poseduju neke stvari?

Milanović: Svakako da su želeli, ali socijalizam je za razliku od kapitalizma bio nesposoban da stvara nova tržišta. Građani u bivšim socijalističkim zemljama su u neku ruku sa najvećim entuzijazmom prihvatili nove kapitalističke tržišne sisteme.

U zemljama kao što su Kina ili Rusija, mnogo je drastičnije i, da kažem, neprimerenije isticanje i dičenje bogatstvom nego u visokorazvijenim zemljama kao što su SAD, Velika Britanije i druge.

Neiskreno zalaganje bogatih za smanjenje nejednakosti

RSE: Kapitalizam novoga doba, odnosno nakon pada Berlinskog zida, često se definiše kao neoliberalni i smatra najodgovornijim za globalnu ekonomsku krizu 2008. Nakon toga su krenule razne rasprave, pa je, između ostalog, osnivač i pokretačka snaga Foruma u Davosu Klaus Švab rekao pre dve, tri godine da kapitalizam u sadašnjem obliku nema mesta u današnjem svetu. Džon Grifit, predsedavajući britanskog i evropskog ogranka revizorskog giganta KPGM je ukazao na potrebu da se pronađe koncept odgovornog kapitalizma.

Milanović: Naravno, tu ima puno propagande i ne uzimam suviše ozbiljno, recimo, to o Davosu i Švabu. Oni već 10 godina pričaju tu istu priču sa nultim efektima. Ali, što je najzanimljivije nisu to nulti efekti ljudi koji to ne mogu da ostvare, već koji očigledno neće.

Recimo, prvi put kad se postavlja pitanje u Americi, čak ne velikog ali većeg oporezivanja bogatih - znači onih koji imaju preko tri milijarde dolara ili tako neke ogromne svote - onda odjedanput vidimo da se te priče iz Davosa - da je nejednakost najveći problem - sve više zaboravljaju. Umesto toga, svi govore kako će biti strašno ako moraju da plate porez od nekoliko milijardi dolara.

Očito su te priče bile više upućene javnom mnjenju da se pokaže da su čak i najbogatiji svesni da je nejednakost suviše velika i da hoće nešto da urade na tom planu. Ali, kad se zaista pokuša nešto konkretno promeniti, oni su protiv toga, što je i razumljivo, jer su njihovi interesi time pogođeni. Međutim, to je u neku ruku greška, jer ne uviđaju da će stalnim odbijanjem da se nešto promeni, na kraju dovesti do revolucije kao što je bila u Čileu.

RSE: Ko ne želi da promeni? Da li te moćne ekonomske elite koje imaju i političku moć, dakle ti tajkuni, oligarsi, najbogatiji ljudi sveta, pa su političari zapravo da ne kažem samo pioni, ali jednostavno nije im u interesu da uđu konflikt sa njima, ili je to i politički koncept?

Milanović: Mislim da je ovo prvo što ste rekli, jer je veza između bogatih i politike veoma snažna.

Oni govore da treba nešto uraditi na smanjenju nejednakosti. Međutim, kad god se predlože bilo kakve mere da bi se to ostvarilo, što bi podrazumevalo i smanjenje bogatstva, oni su naravno odmah protiv toga. Prema tome, to nisu iskrene izjave. To su izjave za javno mnjenje pošto su veoma svesni da je ono, naročito na Zapadu sada veoma gnevno i žele da pokažu da žele nešto da urade.

Velike kompanije izbegavaju poreze

RSE: Senatorka Elizabet Voren, jedna od pretendentkinja za predsedničkog kandidata Demokratske stranke, predložila je nedavno da bogati Amerikanci plaćaju dodatnu stopu poreza. Da li je iskrena u tom naumu i da li je realno da takav predlog prođe u Americi?

Milanović: Ona jeste iskrena u tome, jer je očigledno to veoma privlačna politika za znatan broj Amerikanaca. Ovde imam u vidu druge, koje ste vi citirali kao što su Švab ili različite kompanije. Za njih ne mislim da su uopšte iskreni.

Jednostavno, njihove kompanije, kao što znamo, svake godine pokušavaju da minimalizuju svoje poreze tako da Amazon već recimo 20 godina nije platio ništa. Kad vidíte, recimo, Gugl koji ima ogromne poslove u Evropi, koje je prebacio u Luksemburg, Irsku, gde su niži porezi.

Prema tome, očigledno da nema iskrenosti u tome da govore da hoće da se smanji nejednakost, a u isto vreme jednostavno ne plaćaju nikakve poreze.

RSE: Da li je realno da prođe povećanje poreza u Americi?

Milanović: Ne znam. Američki sistem je toliko došao u jednu pat poziciju, da su neizvesne prognoze o političkom kursu. Imate Trampa koji je uspešno sproveo politiku smanjenja poreza za najbogatije, a 2016. godine niko nije očekivao da će pobediti.

Nemoć države pred globalnim kapitalom

RSE: Pominjete već nekoliko puta nejednakost. Bivši američki predsednik Barak Obama je rekao da je nejednakost u prihodima ključni izazov našeg vremena. Međutim, iako se o njoj sve više govori, ona se i dalje produbljuje. Zašto se to dešava? Da li je samo reč o neiskrenoj retorici ili je kapitalizam toliko pustio korenje da čak i snažna, konsensualna volja onih koji imaju političku moć, nije u stanju da promeni te trendove makar kratkoročno gledano?

Milanović: Mislim, trendove nije lako promeniti zato što se radi o rastu nejednakosti unutar država, ali to ne znači da je globalna nejednakost porasla. Ona je čak opala zbog ekonomskog uspona Kine, Indije, Indonezije i tako dalje. Instrumenti za smanjenje jednakosti su poznati, ali ih nije lako realizovati u današnjoj političkoj i ekonomskoj konstelaciji.

Recimo, ako povećavate poreze, naročito na kapital, velika je šansa da se on iseli iz zemlje. Isto se odnosi i na kvalifikovanu radnu snagu. Znate da je Amerika sad uvela novi princip da ako se neko odrekne njenog državljanstva, moraće da plati ogromnu kaznu, jer su tamošnje vlasti uvidele da veoma bogati ljudi, milijarderi, menjaju državljanstvo. Sećam se da je jedan uzeo brazilsko državljanstvo da bi platio mnogo manje poreze. Prema tome, u vreme globalizacije sposobnost države da se bori protiv nejednakosti je objektivno manja.

Drugo, politički elementi unutar država su dosta značajni u tom smislu da ne dopuštaju nikakve značajne mere u borbi protiv nejednakosti.

Treće, možda najvažnije, to je da je globalizacija po svojoj prirodi imala negativan efekat na poziciju srednje klase u razvijenim zemljama zato što su mnogi poslovi premešteni u zemlje trećeg sveta, uglavnom u Aziju.

Onda imate i tehnološki progres koji ugrožava takozvane rutinske poslove. Znači, zamena ljudi koji rade rutinske poslove mašinama.

Pokušaj EU da obuzda velike kompanije

RSE: Kažete da država više nema te instrumente da sve kontroliše. Međutim, zašto ne postoji da globalni dogovor država? Američki ekonomista Džejms Tobin je još krajem 70-ih predložio porez na međunarodne finansijske transakcije. No, ta ideja nikada nije ozbiljno razmatrana. U međuvremenu, omogućeno je ofšor poslovanje u kome se često izbegava plaćanje poreza.

Milanović: Moram da kažem da te politike nisu jednostavne, ali u konkretnom primeru koji ste naveli očigledno je da je takva politika moguća i tako nešto sada pokušava da sprovede Evropska unija prema velikim kompanijama koje nisu uopšte plaćale porez. Ona je moguća jedino ukoliko se svi učesnici toga slože. Ali, već vidite unutar Evropske unije, da ne govorim u celom svetu, da ima neslaganja. Recimo, Luksemburg je živeo godinama od privlačenja kompanija koje plaćaju porez od 1 odsto. Irska, gde je sličan porez i koja je ljuta jer je Evropska unija konačno naterala strane kompanije da joj plaćaju veće namete.

Vi imate takozvano nadmetanje u porezima (tax competition) između različitih delova unutar Evropske unije. Recimo, Engleska je uvek bila protiv takse na finansijske transakcije zbog toga što bi to strašno pogodilo London. Prema tome, kad ne možete unutar tih 28 zemalja da se složite onda kako ćete se složiti na nivou 150 zemalja? Kako uključiti u to Kinu, Indiju, Singapur, Hongkong?

Stoga, u teoriji kada kažete da bi trebalo svi da se slože, to zvuči veoma lepo. Međutim, kada imate različite interese gde neke zemlje profitiraju od toga što dolaze kod njih kompanije koje peru novac ili ne plaćaju takse.

Takođe, dolaze kod njih ljudi, kao što imate sada situaciju sa pola zemalja Evropske unije - Portugal, Austrija, Bugarska, Mađarska, Kipar, Grčka - koje prodaju svoje dozvole za boravak (residency permits), znači koje vam dozvoljavaju da ostanete u Evropskoj uniji i posle da postanete građanin te države da bi se slobodno kretali. Onda se postavlja pitanje kako dogovoriti zajedničku politiku, kada su interesi toliko različiti?

Ostatak društva nema koristi od bogatih

RSE: Da li postoji granica preko koje će doći do pucanja ili je takav sistem ireverzibilan. To je ne samo moralno već i socijalno pitanje jer teza da bogati svojim bogatstvom podstiču potrošnju, preduzetništvo i ekonomske aktivnosti u društvu, da otvaraju radna mesta - nije se baš pokazala osnovanom. Dakle, dokle je taj sistem održiv?

Milanović: Pokazalo se da ideja da oni koji su bogati treba da postanu još bogatiji, jer bi na taj način otvorili nova radna mesta i smanjivali nejednakost – pokazala netačnom. Dakle, tu ideju "trickle down" više niko ne uzima ozbiljno, jer je u suprotnosti sa realnošću.

E, sada, pitanje je da li ima neke tačke gde će stalni porast nejednakosti imati neke opipljive negativne posledice. On već ima: ako pogledate promenio se potpuno politički spektar u Zapadnoj Evropi i u Americi. Imate "Žute prsluke" (Gilets Jaunes) u Francuskoj, Vox u Spaniji, AfD u Nemačkoj, potpuno novu političku konfiguraciju u Italiji, i takođe u Francuskoj. Makron je došao ni iz čega i stvorio partiju koja je veoma heterogena.

Prema tome, ima već posledica. Znači, nije da se nije ništa promenilo u političkom smislu zbog toga što je bila kriza i nejednakost nastavlja da raste.

RSE: A u kojoj meri ovakav kapitalizam ugrožava demokratiju jer njen bazični koncept podrazumeva jednakost šansi, koji je sada u velikoj meri doveden u pitanje, čak i u zapadnim društvima.

Milanović: Da, ja mislim da značajno ugrožava, zato što se šanse smanjuju. Imamo empirijske podatke koji pokazuju da je mobilnost mnogo niža nego što se nekada smatralo. Ranije se mislilo da je Amerika zemlja jednakih mogućnosti ,iako su nejednaki dohoci. Ali, vidimo da ako su nejednaki dohoci danas, onda je prilična verovatnoća da će se i sledeće generacije suočavati sa velikom nejednakošću.

Hipokrizija donatorstva bogataša

RSE: Sve je više bogatih. Istovremeno, neki od njih, poput Bila Gejtsa, spremni su da kroz razne dobrotvorne akcije pomognu siromašnima. Nije li to hipokrizija, jer su se obogatili koristeći prednosti sistema, a sada žele da ga poprave i koriguju kroz humanitarnu pomoć.

Milanović: Da. Nemam puno šta da kažem o tome jer to nije preterano ozbiljno. Drugo, većina tih tzv. pomoći su, u stvari, način da se smanje porezi. Treće, čak i kada nisu, ne možemo da imamo socijalne sisteme koji zavise od dobrog ili lošeg raspoloženja milijardera. Mislim, to je potpuno u oprečnosti sa bilo kakvim idejama društva i finansiranja.

Neizvesnost oko nove globalne ekonomske krize

RSE: Svetska ekonomija ponovo usporava. Mnogi upozoravaju da preti nova globalna kriza sa možda pogubnijim posledicama jer države zbog velikih deficita nemaju više na raspolaganju mogućnosti da intervenišu kao 2008. Kakva je vaša procena?

Milanović: Ne znam. Tu ima dva važna momenta koja su veoma teška za ocenjivanje. Kao prvo, da li će kriza doći i u kom obliku? Da li će opet pogoditi, kao što je bilo prošli put, uglavnom Zapadnu Evropu i Ameriku i tek kasnije azijske zemlje?

Drugo, da li je moguće ponovo voditi politiku kvantitativnog opuštanja novčane mase (quantitative easing), s obzirom da su ogromna sredstva već upumpana, da je inflacija, kao što znamo, oko nule, ali je pitanje da li bi tako ostalo ako ponovo imate znatno povećanje novčane mase. Inflatorna pretnja se može ponovo pojaviti, kao u 1970-tim godinama. Prema tome, bar za mene je nemoguće odgovoriti na to pitanje.

Balkan taoc Makronove politike

RSE: Nakon veta Francuske na otpočinjanje pristupnih pregovora Evropske unije sa Severnom Makedonijom i Albanijom, mnogo je neizvesniji put i za ostale zemlje na Zapadnom Balkanu. Kako će se to odraziti na njih i politički i na ekonomskom planu s obzirom da su im evropske zemlje glavni trgovinski partneri?

Milanović: Neće se dobro odraziti ni na planu stranih investicija, a i očekivanja ljudi. Jer taj proces, ma koliko bio strašno dugačak i možda nikad neće biti realizovan - ako se kreće makar i puževljevim korakom barem nekako uliva neku nadu da će nešto na kraju biti. Ali, kada se zaustavi, to naravno ima loše ekonomske i političke posledice za te zemlje. Unekoliko je zanimljivo da je Balkan, u stvari, sada postao neka vrsta taoca. Naime, Makron, u stvari, kaže, neću da pustim više nikoga dok god se ne promeni nešto unutar Evropske unije što ja tražim.

Ironija borbe EU protiv uticaja Kine na Balkanu

RSE: U međuvremenu sve veći je upliv drugih aktera. Pre svega Kine koja preko zajmova na netransparentan način zapravo širi poslove za svoje kompanije.

Milanović: Da, naravno. Ali, ironija je da je Evropska unija protiv uticaja Kine na Zapadnom Balkanu, a ona sama veoma malo radi da to spreči. Prema tome, to vam je kao da vi se sada žalite što neko drugi nešto više radi, ali vi ako hoćete da se postavite pravilno onda vi treba da učinite više nego drugi. To znači da omogućite članstvo tim zemljama, veće pare, da im otvorite fondove.

Sužen izbor Srbije

RSE: Da li je model podsticanja investiranja u Srbiju, pre svega iz inostranstva, sa obezbeđivanjem do 10 hiljada evra za radno mesto zaista ekonomski celishodno?

Milanović: Tu se vidi koliko je došlo do velike promene između moći kapitala i moći rada. Jer, vi imate sada kapital koji je teško oporezovati, zato je veoma pokretljiv. On može da kaže Srbiji – hoćemo pet hiljada evra subvencije po radnom mestu, jer možda neka druga zemlja može da mi ponudi i više. Mi imamo sada situaciju posle pada komunizma i, naravno, kapitalističkih trendova u Kini i Indiji - porast radne snage, gde otprilike 2,5 milijardi ljudi u ove dve zemlje radi pod kapitalističkim uslovima.

To je stvorilo odnos između kapitala i rada koji je krenuo na uštrb rada, zbog čega je udeo kapitala u društvenom proizvodu u svim zemljama porastao. To je samo jedan od indikatora te razlike u moći između kapitala i rada i, u ovom slučaju, čak između kapitala i države.

Sindikati na izdisaju

RSE: Pomenuli ste rad. Dakle, mi smo svesni svih ovih problema, nejednakosti i tako dalje. Međutim nema štrajkova, nema pobuna, makar masovnih kao u 19. i 20. veku. Štaviše, radnici, odnosno mase glasaju za bogataše, kao što je Tramp u Americi. Kako objašnjavate taj paradoks?

Milanović: Da, to je zanimljivo. To je rezultat činjenice da je sindikalni pokret, koji je bio veoma snažan u 19. i 20. veku, jednostavno sada u neku ruku na izdisaju, zato što je bio organizovan u potpuno drugačijoj konstelaciji rada.

On je bio jak dok god ste imali radničku klasu i radnike. I ne samo radnike, već i službenike i druge koji su bili organizovani unutar velikih kompanija na istom radnom mestu, koji su se međusobno znali, mogli su se organizaciono spojiti u neku značajnu jedinicu. Mislim u silu i onda povezani kroz socijalističke, komunističke pokrete.

Desnica jedina predstavlja radnike

RSE: To više ne postoji. Ali, zašto ti ljudi sad glasaju za desnicu, za bogataše, a ne recimo za neku levicu, ovakvu ili onakvu?

Milanović: Da, to je veoma interesantno pitanje. Sa "Novom levicom" koja je počela još od Blera i posle sa Šrederom u Nemačkoj, ona je krenula sa odbrane tih radnih mesta i radnika ka globalizaciji i tzv. politici identiteta. Tu su prava imigranata, ljudi drugačijih seksualnih i ostalih preferenci.

U takvoj situaciji, to što se nekada zvalo radnička klasa, našlo se potpuno bez ikakve političke reprezentacije. Zato mislim da se sada radnici okreću ka desnici, jer jedino ona u neku ruku politički reprezentuje. Naime, desnica nastupa sa retorikom tipa "mi smo za vaše interese", "mi ćemo smanjiti globalizaciju", "vaša radna mesta neće otići u Kinu", i tako dalje.

Prema tome, njih je levica napustila zato što se njena ideološka matrica promenila: od levice koja je branila radnička prava i radnike, ka levici koja se okrenula nečemu što se nekad zvalo, u 19. veku - radikalna politika. Ona se uvek razlikovala od socijalističke u tome što je bila okrenuta odbrani prava individua kao pojedinca, a ne kao grupa poput socijalista, koji su uvek imali organizaciju radničke klase, a radikali nisu. To je ta razlika koja se sad ponovo pojavila i svi su izgubili podršku radnika.

Sličnosti između antičkog bogataša Krasusa i Gejtsa

RSE: Svojevremeno ste pravili paralelu između Krasusa, bogataša u antičkom Rimu i Bila Gejtsa.

Milanović: Krasus je bio najbogatiji čovek u Rimu (rimski general i političar, poznat i po slamanju pobune robova predvođenih Spartakom). Najbolji način da se izmeri nečije bogatstvo je količina ljudskog rada. Znači, uzimate kolika je prosečna plata bila u vreme Rimskog carstva kada je Krasus živeo i onda podelite njegovu imovinu sa brojem ljudi koje bi mogao tom svojom imovinom da angažuje. To isto primenite u slučaju Bila Gejtsa, i tako dalje.

RSE: I kakav je zaključak? Kakva je sličnost?

Milanović: Tu analizu sam pravio pre više od 10 godina. Najbogatiji čovek u to vreme bio je Karlos Slim. Imao je između 70 i 80 milijardi dolara, a živeo je u zemlji gde su plate bile relativno niske, tako da je njegova moć u Meksiku bila ogromna.

Novac i romansa Ane Karenjine

RSE: A kakva je veza između životnog standarda u 19. veku i propasti ljubavne romanse Ane Karenjine?

Milanović: Da, to je jedna veoma zanimljiva priča koja je slična sa storijom Elizabet Benet u "Gordost i predrasude" (Pride and Prejudice). Ana Karenjina, na početku knjige, živi u veoma bogatom okruženju.

Karenjin, njen muž je visoki državni funkcioner. Oni žive u palati. Ali, u odnosu na Vronskog, to je neznačajno. Vronski je pravi multimilioner ili čak milijarder u današnjem smislu. Tako da kada Ana napušta Karenjina, ona odlazi da živi na jednom potpuno novom nivou.

Plus ima jedna mala rečenica, možda i polurečenica, o tome da Ana Karenjina dolazi iz relativno skromne porodice. Kada onda pogledate njen životni put, on je išao od skromne porodice do veoma bogate udaje za Karenjina i, naravno, posle toga do ljubavne afere sa Vronskim koji je milijarder.

Njen put, kao i put Elizabet Benet, ilustruje dve stvari: ogromne nejednakosti koje su tada postojale i ponovo se pojavljuju u sadašnjem svetu, i ono što se delimično promenilo, a to je da je ekonomska sudbina žena zavisila uglavnom od porekla i udaje.


Intjervju s Brankom Milanovićem za portal Radio Slobodna Evropa vodio Dragan Štavljanin. Objavljeno 7. prosinca 2019. godine.