Ana Lalić: "Vlast u Srbiji klizi u sada već otvorenu diktaturu, maskiranu u vanredno stanje"

Predsednik Vučić borbu protiv epidemije je usaglasio sa svojom predizbornom kampanjom, raznoseći lično respiratore po srpskim bolnicama. Dakle, stanje u Srbiji je redovno: borba za živote ne ugrožava onu koju SNS vodi svakodnevno: borbu za glasove

AUTOR: Ante Radić
OBJAVLJENO: 12.04.20 u 13:37
OSVJEŽENO: 12.04.20 u 13:37
https://bit.ly/2JVcKFH
Novosadsku novinarku Anu Lalić srbijanska policija privela je u noćnim satima srijede, prvog travnja, zbog teksta o manjku opreme u Kliničkom centru Vojvodine, koji je objavila na portalu Nova.rs. Nakon reakcije novinara, novinarki i novinarskih udruženja iz Srbije, ali i onih iz drugih zemalja, novinarka je puštena da se brani sa slobode.

Za portal Lupiga Ana Lalić govori o privođenju, o novinarstvu u Srbiji u vrijeme epidemije koronavirusa te o puzajućoj diktaturi koja se pod krinkom izvanrednog stanja događa u Srbiji.

Dan prije privođenja novosadske novinarke Vlada Srbije donijela je uredbu koja za cilj ima ograničiti izvore informiranja kad je u pitanju borba protiv epidemije. Slobodni novinari i novinarke u toj uredbi vidjeli su prijetnju za objektivno izvještavanje javnosti.

Ana Lalić: Tu odluku, uredbu Vlade Srbije koja je doneta dan pre objavljivanja mog teksta praktično niko nije ni video, tako da zapravo ni ne znamo šta je u njoj. Prema obraćanju Ane Brnabić, koja je obavestila javnost o njenom donošenju, podrazumevala je da se "u svrhu blagovremenog i preciznog informisanja" sve informacije o korona virusu od tog dana mogu dobiti isključivo na zvaničnim konferencijama za novinare u Vladi Republike Srbije, svakog dana u 15 časova. Dakle, ukinuta je mogućnost postavljanja pitanja mailovima ili telefonom zvaničnim info službama bilo koje medicinske ustanove ili bilo koje druge institucije, a da se tiče epidemije. I nakon što ju je "na izričitu molbu predsednika" Brnabićka povukla nakon mog hapšenja, ona je i dalje u javnosti insistirala kako je Srbija "zadala domaći zadatak svim zemljama kako se informiše javnost". U narednim nastupima je zatim pokušala da pojasni kako uredba zapravo nije uperena protiv medija, već je više služila kao uput za lokalne samouprave. Podsetiću, takođe, da je Klinički centar Vojvodine, na samom početku vanrednog stanja internim aktom zabranio svim zaposlenima da daju izjave za medije, “po cenu otkaza”.

Lupiga: U situacijama poput epidemije i izvanrednog stanja vrlo je osjetljivo pisati na temu nedostatka medicinske opreme. Koliko si izvora imala za svoj tekst i kako si znala da govore istinu?

Ana Lalić: Slažem se da je tema osetljiva, ali smatram da je apsolutno neophodna, imajući u vidu da je zaštitna oprema jedna od ključnih stvari koja vas može sačuvati od epidemije i, nažalost, u ovakvim situacijama neretko predstavlja razliku između života i smrti. Podsećam da u Srbiji ni nakon dve nedelje od poglašenja pandemije i raspisivanja vanrednog stanja ni u jednoj apoteci u državi nije bilo da se kupi maski, rukavica niti alkohola i drugih sredstava za dezinfekciju. Sagovornici su mi troje zaposlenika Kliničkog centra Vojvodina, koji se međusobno praktično niti ne poznaju, jer rade na potpuno različitim odeljenjima. U pitanju su doktor hirurgije, doktor anesteziologije i jedna medicinska sestra - laborant. Dakle, svako od njih mi je pisao o situaciji u onom domenu bolničkih uslova gde oni rade. Upravo ukrštanjem njihovih informacija, kao i provere njihovog kredibiliteta kod drugih izvora u Kliničkom centru Vojvodine, otklonila sam svaku moguću sumnju u njihove tvrdnje. Dakako, nameće se i logično pitanje zašto bi iko od njih i iz kakve koristi lagao u trenutcima kada svakodnevno rizikuju da se zaraze neretko fatalnim virusom.

Lupiga: Jeste li u redakciji razmišljali o objavi teksta, odnosno jesu li urednici s obzirom na okolnosti razgovarali s tobom o tome i jeste li bili svjesni da bi to moglo imati posljedice?

Ana Lalić: Razgovarali smo i procenili da tekst treba objaviti upravo zbog verodostojnosti izvora (njihova imena su poznata redakciji Nova.rs), kao i način na koji sam došla do informacija. Skupljane su danima, a o njima postoji i pisani trag. Nismo licitirali mogućim posledicama, očekivali smo eventualni demanti i reakciju Kliničkog centra Vojvodine na tekst, ali niko nije očekivao da će me on odvesti u pritvor. Jednostrano smo stali iza stava da neko mora stati u odbranu prava medicinskih radnika, grupi koja je danonoćno najizloženija riziku od zaraze. Jednostavno, neko mora pomoći njima, da bi oni mogli pomagati nama. Stoga, moj tekst nije bio podizanje panike već apel da se tim ljudima omogući osnovno: maske i rukavice.

Lupiga: Policajci su došli istog dana kad je tekst objavljen, iza deset sati navečer. Zašto su došli tako kasno navečer, odnosno zašto nisu čekali jutro i sutrašnji dan?

Ana Lalić: Jer im je naloženo da hitno postupaju. Klinički centar Vojvodine je objavio svoj demanti oko 19 časova, oni su već u 22 bili na mojim vratima. Sigurno bi došli i ranije, ali je bilo potrebno vreme da sudija ispiše nalog za pretres koji su morali posedovati prilikom hapšenja.

Lupiga: Jesu li rekli što traže u pretresu stana?

Ana Lalić: Prvo su zatražili "sredstvo" kojim sam počinila krivično delo, dakle moj laptop koji sam im odmah i predala, Međutim, kasnije su rekli da u "takvim okolnostima" (što sam ja protumačila otprilike: Kad smo već tu …) moraju da potraže i narkotike i oružje. Naravno, nepotrebno je isticati da nisu imali šta pronaći, koliko god detaljni bili.

Lupiga: Bojiš li se da bi pretragom tvojih telefona i tvog laptopa mogli biti otkriveni i ugroženi tvoji izvori?

Ana Lalić: Identitet mojih izvora istražnim organima postao je poznat još u noći mog hapšenja, a to se potvrdilo već sutradan na konferenciji za štampu u Vladi Vojvodine, na kojoj je sekretar za zdravstvo praktično opisao o kojim ljudima je reč, iznoseći detalje koji nisu mogli biti poznati nikom osim meni, ali i onima koji su imali pristup mojim telefonima. Kako su mi u noći hapšenja oba telefona oduzeta i odneta u susednu kancelariju u zgradi policije, neko se očigledno okoristio prepiskom na viberu i messengeru, na kojima su poruke mojih izvora. Sretna okolnost je što ovako dobijeni podaci, pribavljeni na nelegalan način, ne smeju zakonski da se koriste. Međutim, nažalost, to ne može sprečiti rukovodstvo Kliničkog centra Vojvodine da se sa njima obračuna kada se stvari malo stišaju.

Lupiga: Premijerka Ana Brnabić kasnije je rekla da se konzultirala s predsjednikom o uredbi koju smo spomenuli u uvodu, nakon čega je ona povučena. Misliš li da je premijerka razgovarala s Vučićem i o tvom slučaju, odnosno vjeruješ li da je on naredio da te puste iz pritvora?

Ana Lalić: Ne. Verujem da me je “oslobodio” pritisak javnosti i burna reakcija kolega, Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija koje su iste noći reagovale. Dakle, puštena sam jer sam, umesto da ih pišem, i sama postala vest. Ukoliko je i bilo konsultacije na relaciji Brnabić – Vučić, verujem da se ona pre svodila na umanjenje već načinjene štete. Uostalom, ukoliko me je Vučić “oslobodio”, postavlja se pitanje da li me je Vučić i uhapsio? I da li je premijerka tom izjavom potvrdila direktni uticaj na navodno nezavisno sudstvo?

Lupiga: Što očekuješ da će se dalje događati, odnosno postoji li mogućnost da te javni tužitelj još uvijek tereti zbog teksta?

Ana Lalić: To nije mogućnost, već činjenica. Meni je samo dozvoljeno da se branim sa slobode. Krivična prijava i dalje stoji i bit će provedena u redovnom postupku. Dakle, nisam abolirana ničeg sem zadržavanja u pritvoru.

Lupiga: Bolnica je drugog dana pozvala Reuters, čijim reporterima su dopustili da snime zaštitnu opremu i bolničke protokole. Je li to poljuljalo tvoju vjeru u informacije koje si dobila?

Ana Lalić: I sami ste rekli – drugog dana. Naravno da nije, niti je Reuters demantovao išta od mojih informacija. Ja sam se u tekstu bavila problemom opreme pet dana pre no što je Reuters navodno tu istu opremu snimio. Kasnijim izjavama zvaničnika, među kojima je upravo i Vučić, u više navrata se ispostavilo da su "magacini" puni opreme. U to ne sumnjam ni ja niti moji izvori, problem je samo što se iz tih magacina oprema očigledno delila vrlo restriktivno i bez konkretnih kriterijuma kome je potrebno više zaštite, a kome manje. U Kliničkom centru Vojvodine zaposleno je 4.000 ljudi. Tih dana su po jednu masku (uz potpis da su je zadužili) podjednako zaduživali i radnici administracije i hirurzi koji rade u salama ili direktno sa pacijentima Urgentnog centra, gde lekari ne znaju ko im ulazi sa ulice i sa kakvim simptomima.

Lupiga: Novi Sad nije tako veliki grad i tamo se na javnoj sceni manje-više svi znaju. Kakve su bile reakcije Novosađana na tvoje privođenje?

Ana Lalić: Novosađanka sam i volim svoje sugrađane, ali često sam se slagala sa predrasudom da smo pomalo inertni i ne baš preterano energični. Međutim, sretna sam što me je Novi Sad demantovao. Ni nakon nedelju dana još ne stižem da odgovorim na stotine poruka podrške i zahvalnosti koje mi stižu i i to mi je jedna od najdražih "novinarskih nagrada" za 20 godina karijere.

Lupiga: Koliko je u okolnostima izvanrednog stanja autocenzura prisutnija kod novinara nego inače? Stanje na srbijanskoj medijskoj sceni ionako je teško, a zanima nas razlikuje li se srbijansko novinarstvo u izvanrednom stanju u bitnome od onoga kako funkcionira kad su okolnosti u državi i društvu regularne?

Ana Lalić: Profesionalni mediji podjednako rade i u redovnom i vanrednom stanju, jer su pravila naše struke, za one medije koji ih poštuju, vrlo jasna. Ukoliko bih na ovo pitanje odgovarala iz pozicije čitaoca/gledatelja Danasa, N1, Nove.rs, Vremena … problem autocenzure ne postoji. Naprotiv, pojačana je borba protiv cenzure koja je sada dovedena do apsolutizma i potpune centralizacije svih informacija direktno u kabinet Vlade. Izuzev redovne pres konferencije u 15 časova (na kojoj tek od nedavno učestvuju samo stručnjaci, a ne i premijerka i predsednik Srbije) novinari nemaju drugi način da postave pitanje. Dakle, mediji koji nemaju predstavništva ili dopisnike u Beogradu, što 90 posto lokalnih medija nema, praktično ne mogu dobiti nikakvu informaciju, niti odgovor na pitanja o tome šta se dešava u njihovim gradovima.

Lupiga: Kako ocjenjuješ borbu protiv epidemije u Srbiji, odnosno možeš li nam reći koje su mjere do sada tamo donesene i prokomentirati ih?

Ana Lalić: Srbija je i u doba epidemije u apsurdnoj situaciji. Radimo najmanji broj testova u regionu, a proporcionalno imamo najveći broj zaraženih. Istovremeno, prvi smo doneli najrigoroznije mere. Svi stariji od 65 godina su, sad već skoro četiri nedelje, izolovani u svojim domovima. Policijski čas je uveden pre tri nedelje i pooštrava se iz dana u dan. Od petka nas očekuje i zabrana kretanja koja počinje u 17 časova i trajaće sve do ponedeljka ujutro. Rezultat ovakve mere je da ste danas svuda u Srbiji imali prizore stotina ljudi koji po tri-četiri sata čekaju u redovima da bi obezbedili namirnice za trodnevni karantin. A istovremeno, imate odluku te iste Vlade koja je zabranila okupljanje više od dve osobe. Dakle, potpuna kontradiktornost, neusaglašenost i nedoslednost. Premijerka Brnabić svakodnevno, sa rezignacijom, omalovažava građane smatrajući ih licemerima koji “ ne treba da aplaudiraju u 20 časova, ako će preko dana da se šetaju po ulicama”, iako je veoma mali broj građana koji ne poštuju preporuke. Za to vreme, predsednik Vučić borbu protiv epidemije je usaglasio sa svojom predizbornom kampanjom, raznoseći lično respiratore po srpskim bolnicama. U petak ih nosi i u Niš, grad u kom trenutno oko 2.000 radnika firme Jura svakodnevno protestuje, moleći rukovodstvo da im obezbedi uslove u kojima bi radili bez rizika od zaraze. Dakle, stanje u Srbiji je redovno: borba za živote ne ugrožava onu koju SNS vodi svakodnevno: borbu za glasove.

Lupiga: Možemo li reći nešto o prilikama u društvu? Vučiću neskloni dio javnosti govori o puzajućoj diktaturi u Srbiji. Trebaju li srpski građani i građanke biti zabrinuti za demokraciju i ljudska prava u svojoj zemlji?

Ana Lalić: Prva mera koju je Srbija uvela u borbi protiv pandemije je raspuštanje Skupštine, čime se praktično vlast tokom vanrednog stanja svela na dvoje ljudi: premijerku Anu Brnabić i predsednika Alesandra Vučića. Jedna od narednih mera je bilo odlaganje republičkih izbora koji su bili planirani za april. U parlamentarnoj Srbiji je praktično u toku "one man show" jer je zloupotrebom prilika nametnut totalitarizam jednog čoveka. Vučić se u svojim javnim obraćanjima ponaša kao potpuni autokrata čije rečenice počinju isključivo u prvom licu jednine: "ja ću vam uvesti 24-časovni karantin", "ja sam vam doneo respiratore", "ja ću voziti ako treba avion sa opremom" … obezvređujući tako i napore struke, ali i drugih građana. Njegova retorika klizi od preteće ("ne tiče me se kako ćete ići u nabavku", "vojska će biti na ulicama"), pa do patetične ("moramo sačuvati naše bake i deke", "perite psima šapice"). Njegova sveprisutnost, uvođenje prekih sudova gde se ljudima preko skajpa izriču trogodišnje zatvorske kazne zbog kršenja karantina, kažnjavanje paora koji obrađuju njive tokom policijskog časa, držanje u pritvoru mlade umetnice Jovane Popović, autorke pesme "Bagra", koja je prekršila samoizolaciju iako joj niko nije pismeno naložio da mora biti u istoj, hapšenje novinara …

Sve su to flagrantni dokazi da vlast u Srbiji klizi u sada već otvorenu diktaturu, maskiranu u vanredno stanje. Uprkos nadljudskim naporima koje ulaže da uveri javnost da sve to čini “za naše dobro” i da je njegova misija “očuvanje naših života”, Vučić u dobrom delu javnosti ostavlja utisak pomalo histeričnog čoveka čije političke i ljudske kapacitete kriza u zemlji odavno prevazilazi, pa poseže za nepromišljenim potezima i merama koje su na samoj ivici demokratičnosti. U prilog mu ne idu ni stranačke kolege na lokalnim funkcijama, koji iz puste želje da mu se dokažu i dodvore takođe prave gafove koji će, kad tad, svoje zaključke verovatno dobiti u Strazburu. Takođe, sve je više nevladinih organizacija koje upozoravaju da se linija između vanrednih mera i kršenja ljudskih prava u Srbiji sad već dramatično izlizala.

Sa Anom Lalić za portal Lupiga.com razgovarao Ante Radić, 10. april 2020. godine.