Bojan Tončić: Obračun sa ostacima zaklane države

U svakom slučaju, tri države od sedam nastalih nakon komadanja Jugoslavije, danas su zaduženije nego cela SFRJ. Prema podacima iz 2015, najzaduženija zemlja bivše Jugoslavije je Hrvatska, čiji je spoljni dug 2015. dostigao oko 49 milijardi evra, slede Slovenija sa 45 milijardi evra, Srbija sa 27 milijardi evra, Makedonija sa šest milijardi evra, a na začelju liste su Bosna i Hercegovina sa četiri milijarde evra i Crna Gora sa oko dve milijarde evra.

AUTOR: Bojan Tončić
OBJAVLJENO: 21.10.18 u 11:46
https://bit.ly/2Jk2vKc
Odsustvo relevantnih istorijskih istraživanja i afektivni, po pravilu nacionalistički, dakle primitivni verbalni obračun sa zajedničkom državom južnih Slovena i drugih naroda koji naseljavaju prostor, kako se to danas govori, zapadnog Balkana, obeležavaju vreme uoči obeležavanja stogodišnjice formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Uz kanonade na raskomadanu državu, svakako, idu i, to je stvarnost ovog prostora u poslednjih tridesetak godina, napadi na davno mrtvog, doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita.

Muzej Jugoslavije jedna je od malobrojnih institucija u regionu koja će na adekvatan način obeležiti stogodišnjicu stvaranja Jugoslavije, izložbom pod naslovom “Dan vredan veka”. Autorski tim izložbe čine Radovan Cukić, kustos, Veselinka Kastratović Ristić, muzejska savetnica, Marija Vasiljević, kustoskinja i dr Zoran Bajin, istoričar. Izložba objašnjava nastajanje Jugoslavije kao čin kojem je prethodilo dugogodišnje zalaganje kulturne i intelektualne elite za ujedinjenje južnih Slovena ,saopštava Muzej. U saopštenju ove institucije ističe se da se izložba (pored arhivskih dokumenata, plakata i fotografija iz tog perioda biće izložene umetničke slike, skulpture, lični predmeti, odlikovanja i oružje) bavi i time “koliko su se vizije stvaranja jugoslovenske države razlikovale od jedne do druge interesne grupe i kroz različite periode”.

Mi, Srbi, među avetima, utvarama, karakondžulama povijesti

S druge strane, nema dileme za nacionalno prosvećenu izdavačku kuću Catena Mundi, koja najavljuje jedan svojih kapitalnih projekata  Istorija jedne utopije: 100 godina od osnivanja Jugoslavije, zbirku radova istoričara i drugih eksperata - pobednika, vatrenih zastupnika srpske stvari. Zastupljeni zastupnici su Vasilije Krestić, Kosta Čavoški, Milo Lompar, Srđa Trifković, Miloš Ković, Slobodan Antonić, Čedomir Antić, Dušan Bataković…, a prenumeranti ove monumentalne roto stvari dobiće je „u tvrdom povezu, na preko 1000 strana”; ozbiljne pisanije angažovanih naučnika smešteno je u  „luksuznim koricama sa zlatotiskom”, a može se upisati i ime novog srećnog vlasnika. Još malo funkcionalne reklame, izdavač afirmiše vlastitu borbu sa utvarama koje opsedaju Srbiju i narod srpski, žrtvovani:  „Jugoslavije više nema, a kao njeno jedino nasleđe nameću nam se aveti titoizma. One i dalje pokušavaju da formiraju naše želje, projekcije i razumevanje položaja Srbije i srpskog naroda. Možemo li, vek posle stvaranja ove utopijske države, trezveno sagledavati jugoslovenski projekat? Imamo li za to snage s obzirom na to da smo najveće žrtve njenog raspada?“

Sa žrtvama, naravno, ne treba polemisati, dovoljna je empatija. Pa, ko može da je pronađe…

Istoričarka Radina Vučetić smatra da “u periodu od raspada Jugoslavije u Srbiji nisu nastale sinteze ni o kraljevini Jugoslaviji, socijalističkoj Jugoslaviji, a nema ni značajnih biografija, poput biografije kralja Aleksandra (s izuzetkom radova Branislava Gligorijevića), ili Josipa Broza Tita” (Historiografija.hr)

“Posle sloma socijalizma, naime, demonizacija Tita bila je važan segment razbuđenih nacionalizama, a nacionalisti su tvrdili da je period proveden u Jugoslaviji bio period nacionalne i ideološke porobljenosti, te da je slom SFRJ bio neizbežan. Nacionalizam, uvek, napadajući druge i drugo, brani, zapravo, neodbranjivo u svom biću. U sklopu novog „retrospektivnog fatalizma”, kako ga opisuje Todor Kuljić, Tito, kao simbol SFRJ, isključivo se posmatrao kao autoritarni ili totalitarni vladar, svojevrsni dželat Srba. Generalno, odbacivanjem jugoslovenstva kao „ideje nametnute spolja”, spontano su se vremenom legitimizovale različite nacionalističke struje, sve do kvislinških i fašističkih, o čemu svedoči revizija istorije, kao dominantan trend u srpskoj javnosti, ali i u srpskoj istoriografiji u poslednje dve decenije, zaključuje Radina Vučetić.

O jogurtu i krvi

A bilo je problema u toj bivšoj Jugoslaviji, najbolje ih lociraju nacionalisti, kao, nedostajalo im je da ponavljaju kako su ovo ili ono. Takve je traume prošla hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović: "Desetljećima je nama Hrvatima bilo zabranjeno imenovati svoje porijeklo. Umjesto da kažemo: 'Ja sam Hrvat', morali smo reći: ' Ja sam iz Hrvatske'. Tko bi iskazao svoj nacionalni ponos, tome je prijetio zatvor” izustila je hrvatska predsednica.

A tek ekonomija: “Odrasla sam u komunizmu, i nisam htela ništa drugo nego da izađem iz toga. Htela sam da budem slobodna. Htela sam da imam mogućnost da u dućanu biram između raznih vrsta jogurta", izgovorila je polovinom septembra u intervjuu austrijskom Kleine Ceitungu.

Najbolji odgovor predsednica je dobila od portal Index.hr koji je objavio doktorsku disertaciju dvoje autora o kvalitetu fermentisanih jogurta u Jugoslaviji.

Dikcija nacionalističkog trabunjanja je gotovo identična; Srbi nisu smeli da pevaju („Ko to kaže, ko to laže”), Hrvati su bili progonjeni pod Hrvatom koji se oženio Srpkinjom; u tom je kolopletu stradao i jogurt, iako ugledna istoričarka Mari Žanin Čalić (Istorija Jugoslavije u 20. veku) kaže da su Jugosloveni vrlo rano postali dobri potrošači. „Već sredinom pedesetih komunisti su promenili prioritete u privrednom planu. Najviši prioritet nisu više imala ulaganja u privredna dobra, već blagostanje i potrošnja, koje su oni smatrali pokazateljem društvenog napretka.“

Tada je stanovništvo pohrlilo u čeljusti potrošačkog društva, ubrzo je kupovalo je šporete, sanjalo miksere i šivaće mašine, gledalo otvorenih očiju u električne četkice za zube, muzičke uređaje. Iz perioda gladi pohrlili su u „Kluz“, „Beko“, „Varteks“,  svako je mogao sebi da priušti fabričku robu. Sa obzorja je na mesto radnje, sporo, ali izvesno, uplovljavao prvi „fića 600“ koji će postati vlasništvo porodice višeg srednjeg staleža.

Zato, mojne, o jogurtu, predsednice, jeste mnogo toga nedostajalo, al’ odakle taj talenat da izabereš baš ono čega je bilo u izobilju.

Opasan je taj autošovinizam

U Srbiji, državi-žrtvi, kao vapaj je odjeknulo neprimereno glasno razmišljanje Žike Gojkovića iz Pokreta obnove kraljevine Srbije. Povod je večiti – dugovi koje je državi napravio Tito, jer treba ih, eto, servisirati. Lupetanja je bilo različitih, obilovala su mržnjom, ali je Gojković posegao za neshvatljivim autošovinizmom, kazavši da kredite  ne treba da vraćaju svi građani, već oni koji su ih trošili.

"Logično je da kredit treba da vraćaju generacije koje su kako tvrde, imale 'lep i lagodan život' ne razmišljajući o tome ko će da plati cenu takvog njihovog života, a to mogu da budu samo njihova deca i unuci, što se danas i događa", poverio se javnosti Gojković.

Nije dao predlog za utvrđivanje procenta zarade koji bi trebalo da odvajaju korisnici kredita, njihova deca (valjda su i ona, uz roditelje, uživala), te unuci. Nema ni godišta rođenja korisnika, ni koliko je šta koštalo, ko je šta potrošio, ko je, recimo, imao besplatnu zdravstvenu zaštitu, školovanje, čije su se planine elektrifikovale, čiji putevi postal prohodni cele godine; ko se, recimo, skućio, sve sa primetnim viškom stambenog prostora, za kutiju cigara mesečno (na kraju isplate kredita), a stan ili kuću nije poneo sa sobom, nego je ostavio nekom Žiki.

U svakom slučaju, tri države od sedam nastalih nakon komadanja Jugoslavije, danas su zaduženije nego cela SFRJ. Prema podacima iz 2015,  najzaduženija zemlja bivše Jugoslavije je Hrvatska, čiji je spoljni dug 2015. dostigao oko 49 milijardi evra, slede Slovenija sa 45 milijardi evra, Srbija sa 27 milijardi evra, Makedonija sa šest milijardi evra, a na začelju liste su Bosna i Hercegovina sa četiri milijarde evra i Crna Gora sa oko dve milijarde evra.

Nekako je jasnije sa brojkama, možda valja postaviti pitanje žikama koliko li će oni morati da, sledeći svoju intimnu logiku, plaćaju budućim generacijama. Kojima će, možda i ostaviti nešto stambenog prostora.

Možda je i to, takorekuć bizarno (podstanari znaju), stambeno pitanje bilo neka vrsta demokratije, za razliku od sadašnje apsolutne demokratije u Srbiji, svakom dostupne, preko jednakijih zastupnika. Književnik Andrej Nikolaidis smatra da je “naša nesreća u tome što naša utopija nije smještema u budućnosti, kao kod sretnih naroda, koji mogu barem održavati privid nade”.

“ Naša utopija smještena je u prošlosti, ona je već propala - zvala se Titova Jugoslavija. Ako pogledate naše narode, zajednički im je potpuni prezir prema budućnosti. Naše borbe nisu za bolje sutra, nego za tumačenje i kontrolu prošlosti. Ko će i po kojem ritualu, uz kakav ideološki govor, sahraniti mrtve”.

Izvor: XXZ Magazin