Milica Jovanović: Mi da im sudimo

Posao je trajao dva dana. Oko tri meseca kasnije, isti čovek je pozvan da otkopa jame i pomogne u utovaru raspadnutih tela koja su zatim odvožena negde „u pravcu Bratunca“. Taj posao je trajao 15 noći. Za obavljeni posao, on i kolega su dobili po deset litara nafte i kafu.

AUTOR: Milica Jovanović
OBJAVLJENO: 02.04.19 u 11:00
MONTHLY_RATE_LIMIT_EXCEEDED
Protiče i druga sedmica od izricanja konačne presude Radovanu Karadžiću za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini, uključujući genocid u Srebrenici, a očekivanje da će se vlada ili parlament Srbije izjasniti o pravnom epilogu jednog segmenta u nizu zločina kojima je Beograd bio inspiracija, komandni i logistički centar – sve više zvuči kao neprimerena sprdnja.

Kada je 20. marta saopštena odluka po žalbi na prvostepenu presudu Karadžiću, premijerka Srbije je jasno poručila da „treba sačekati s reagovanjem“. Svi mi naivni koji još uvek čekamo da izvršne i zakonodavne vlasti ispune svoju političku obavezu i izričito se odrede prema ovoj presudi, mogli smo pomisliti da premijerka svoje mesto u redu ustupa preživelima ili porodicama žrtava; pravnicima i istoričarima, istraživačima i aktivistima. Možda čak i ohrabrenim svedocima ili nevoljnim saučesnicima, koji su do sada ćutali. Konačno, zaista je rekla: „Treba da pustimo da vidimo šta će da kažu svi ostali, a mi ćemo naravno dati svoj stav“.

U stvari, mislila je na one neke sve iz regiona koji su „požurili da daju neverovatne izjave“. Dobar podsetnik za naivne – premijerka Brnabić se ipak nalazi na čelu vlade u državi koja još uvek vodi rat u kome nije učestvovala, sredstvima izmenjenim pod prinudom. U takvom tonu se očitovao i funkcioner (bar prema važećem ustavu) ceremonijalnih ovlašćenja, predsednik Vučić, koji je temi zadao jedini mogući okvir: „Neće biti nikakvog ukidanja Republike Srpske i to je centralno i najvažnije pitanje i to je reakcija Srbije“.

Dakle, to je okvir poricanja genocida u Srebrenici i drugih zločina za koje su u ratovima za raspad Jugoslavije odgovorni etnički ili politički Srbi; okvir koji nalaže održavanje nekažnjivosti za ratne zločine na fonu teorije o svetskoj zaveri protiv Srba.

Neuvežbanu pozu ravnodušnosti prema temama iz zločinačkih devedesetih, usled zagledanosti u budućnost, najčešće smenjuje nacionalistička uzrujanost lidera sa raznih strana Drine, uverenih da će i njihovu glasačku bazu uvek manje zanimati istina i pravda. U slučaju da odoleva, poza se oslanja na ciničnu ponudu da se osumnjičenima za ratne zločine sudi u Srbiji. Ponovljena je i u poslednjim osvrtima na konačnu presudu Radovanu Karadžiću – paradoksalno, samo nekoliko dana pošto je predsednik Vučić još jednom demonstrirao uzurpaciju vlasti, a domaće pravosuđe svoju pokornost.

Istini za volju, ova ponuda je već odavno prihvaćena i međunarodni krivični sud za zločine u bivšoj Jugoslaviji prosledio je manje predmete na nacionalna pravosuđa u regionu, a ostalo prepustio njihovoj inicijativi. To, međutim, zna tek manji procenat građana Srbije. Prema podacima iz poslednjeg istraživanja javnog mnjenja na ovu temu, čak 85% ispitanika ne može da navede nijedan ratni zločin za koji se sudi ili se sudilo pred sudom u Srbiji, dok 79% ispitanih ne zna da navede nijedan pravosudni organ koji je nadležan za procesuiranje ratnih zločina.1

Sticajem okolnosti, samo dan pre izricanja drugostepene presude Karadžiću, upravo je pred jednim takvim organom u Beogradu održano ročište u procesu protiv osmorice osumnjičenih za učešće u ubistvu oko 1.300 civila u selu Kravice, 14. jula 1995. Selo na teritoriji opštine Bratunac (BiH) jedan je od toponima genocida u Srebrenici, mesto na kome su zarobljeni muškarci i dečaci iz Srebrenice mučeni i streljani, da bi njihova tela potom bila skrivana u masovne grobnice.

Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije je ovu optužnicu podiglo 2016, ali je proces – najavljen kao „jedan od najvećih i najznačajnijih pred srpskim pravosuđem“ – više puta odlagan, između ostalog i zbog odbacivanja optužnice jer nije imala potpis ovlašćenog tužioca (nadležni nisu imenovali glavnog tužioca ni vršioca dužnosti).

Optužnica tereti osmoricu bivših pripadnika Centra za obuku „Jahorina“ Specijalne brigade policije MUP Republike Srpske da su izvršili ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Kada je proces konačno počeo, čitanje imena žrtava trajalo je gotovo sat vremena. Optuženi se brane sa slobode.

Martovsko ročište počelo je konstatacijom da će zaštićeni svedok „iz zdravstvenih i bezbednosnih razloga“ odbiti program zaštite i neće svedočiti u postupku. Ostatak zasedanja većinom je posvećen svedočenju čoveka koji je kopao „deponije“ u susednom selu, za odlaganje tela streljanih unutar i u okolini hangara zemljoradničke zadruge u Kravicama.

Ispričao je da su pripadnici civilne zaštite, služeći se štapovima i rukavicama, utovarivali tela u kamion „kiper“, da bi ih on potom istresao u jame. Nije radio sam, povremeno bi mu pozlilo pa se smenjivao sa kolegom. Posao je trajao dva dana. Oko tri meseca kasnije, isti čovek je pozvan da otkopa jame i pomogne u utovaru raspadnutih tela koja su zatim odvožena negde „u pravcu Bratunca“. Taj posao je trajao 15 noći. Za obavljeni posao, on i kolega su dobili po deset litara nafte i kafu.

„Mladić je znao kako se to radi“, rekao je svedok u jednom trenutku, ali skoro pohvalno, ne kao nešto što inkriminiše optužene ili Mladića ili politiku etničkog čišćenja nesrba sa teritorije Republike Srpske. On je to svedočenje ponavljao pred raznim sudovima u Banjaluci, Sarajevu, Hagu i Beogradu, zna ga već napamet i pomalo mu je dosadno.

Pohabane stolice u publici sudnice broj 2 u zgradi beogradskog Suda za ratne zločine svedoče o nemaru u održavanju privida koji je pod prisilom gradila prethodna politička garnitura. Rasterećene tog pritiska, sadašnje vlasti zagledane su u budućnost i prošlost ih više ne zanima. Sa sajta Tužilaštva za ratne zločine uklonjen je sav sadržaj koji se odnosi na predmete, optužnice, završne reči i podnete žalbe – pa čak i statistika.

Članak je objavljen na portalu Peščanik.net, 02.04.2019.