Svetlana Slapšak: Notre-Dame, dama koja je preživjela

Stvaranje mitova oko Notr Dam nije nikada prestalo; šta će se sve smisliti posle požara i događaja posle njega, moći će da tumače naši veoma udaljeni potomci, ako ih bude…

AUTOR: Svetlana Slapšak
OBJAVLJENO: 18.04.19 u 09:29
MONTHLY_RATE_LIMIT_EXCEEDED
Današnja iživljavanja na internetu, koja spominju gladnu decu po svetu i druge spomenike, uništene u užasnim okolnostima (šta nas briga za Notr Dam), imaju svog uglednog pretka: svetog Bernara, začetnika cistercijanskog reda, protivnika Abelara i neuspelog vođu drugog krstaškog rata. Bernar je naime opomenuo pariskog biskupa Morisa d Sili, opsednutog idejom da Parizu da katedralu dostojnu velikog grada, da nema smisla graditi katedralu kad sirotinja toliko pati… D Sili je ipak započeo gradnju crkve. Anegdota možda nije savršeno tačna, ali pokazuje večno stanovište onih koji bi da se spomenici ne grade, da se umetnička dela ne proizvode i ne kupuju, da se ulični psi i mačke ne hrane. Što se sirotinje tiče, takvi ljudi najčešće ne daju ništa prosjacima u prolazu, ili ih još gnjave poukama o radu i štednji. Priznajem da sam u toj stvari potpuno na d Silijevoj strani.

Notr Dam izvesno nije najlepša gotska crkva: njena dva zvonika i danas deluju nedovršeno, imala je malo fantastične dodatke, kao što je bio toranj koji je izgoreo kao šibica. U samom Parizu mnogo su lepše poznogotske crkve Sen-Žermen iz Oksera i Sen-Severen. U ovoj crkvi sam videla najlepšu scenu ispovesti – mladi crnac u belom je ispovedao starijeg belca u otvorenoj kapelici, i na par je padao zrak sunca. Notr Dam u Parizu ne može da izdrži poređenja ni sa prelepim gotskim crkvama u Šartru i Remsu. No istina je i to da je Notr Dam ostala centralna pariska crkva čak i kada je bila zapuštena, ograđena visokim zidom i mnogim kućama, kad je do nje vodila ulica a pred njom bio samo mali trg. O takvoj crkvi je pisao Viktor Igo, zamišljajući njen srednjevekovni značaj i život naroda oko nje. Njegov roman je u velikoj meri doprineo državnom pokretu da se crkva očisti i obnovi, a sam Igo bio je u komisiji koja je nadzirala projekat. Obnovu je izveo Ežen Viole l Dik, sasvim u duhu romantične vizije gotike, koja je za romantizam inače bila jedan od glavnih izvora slika i atmosfere. On je dodao i onaj sada spaljeni toranj, za koji se nadamo da ga neće obnoviti. L Dikove ideje su mnogi napadali, ali su ostale realizovane.

Notr Dam je, kao i većina svetih mesta, imala svoju raznoliku svetu istoriju. Početkom 18. veka su, kopajući u crkvi, našli nekoliko rimskih reljefa. Bili su iz prvog veka naše ere, pominjali su cara Tiberija, a na njima je prikazano mnogo rimskih bogova i boginja, i nekoliko galskih bogova: mešavina verovanja je očita. Konačno se zaključilo da su to delovi velikog spomenika Jupiteru. Među onima koji su doprineli gradnji spomenika, pominju se „pariski splavari”, što je očigledno bila moćna društvena grupa. Reljefi se danas mogu videti u Muzeju Klini, a deo iskopina u kripti katedrale – nadati se da nije mnogo stradala u požaru. Oko hrišćanskih relikvija plete se bezbroj ukrštenih priča, u kojima važno mesto ima trgovina sa relikvijama, nadmetanje crkava i njihovog prestiža, papski darovi i pozajmice.

Što se đavola tiče, i on je imao svoju ulogu – i to bravarsku. Bravar kod koga su naručena vrata sa strane, neki Bikorne, nije se osećao dorastao takvom delu, pa je u pomoć pozvao đavola. Izradio je pravo bravarsko remek-delo, ali su ga na dan postavljanja našli onesvešćenog u radionici, sa izrađenim bravama. Kada su zatvorili vrata, više nisu mogli da ih ponovo otvore, sve dok se nisu setili da ih prvo poprskaju svetom vodicom. Bikorne je pao u tešku depresiju i uskoro umro. A sve do 16. veka, održavao se „praznik ludih” (tačan kalendarski datum nije utvrđen), koji je organizovala crkva i koji je odobravao sam kralj. Za sveštenicima je u procesiji išla gomila ludih, puštenih iz raznih azila i zatvora, u košuljama ili golih, koji su se kajali tako što su sebi nanosili povrede. U samoj katedrali Notr Dam izabrali bi svog biskupa, koji bi u ženskoj odeći održao „obrnutu” misu sa strašnom maskom na glavi i opscenostima, a umesto tamjana gorelo je đubrivo. Posle mise bi „sveštenici” kružili gradom u kolima iz kojih su vređali publiku i gađali je blatom i đubretom. Povorka se zaustavljala pred krčmama i bordelima, mnogo se pilo. Četvrtog dana praznik je bivao okončan komedijom na otvorenom u kojoj su lažni sveštenici napadali lažne časne sestre i govorili uglavnom bezobrazluke. Zatim su ludake vraćali u njihova tužna boravišta.

Kao prestonička crkva Notr Dam je doživela posebno zanimanje za vreme francuske revolucije: sem pljačke i uništavanja skulptura, mnoge relikvije pretopljene su u metke, a istu sudbinu doživeli su i neki grobovi u kojima su bili olovni sanduci. Izvesni Šomet, čije ime je vredno zapamtiti, zahtevao je da se katedrala očuva u ime filozofije i umetnosti, i Konvent je 1793. doneo odluku o pretvaranju katedrale u Hram Razuma, posle izveštaja komisije za spomenike. Iste godine održana je ceremonija posvećenja, sa horovima sastavljenim od devica, instalacijom sa bistama velikih filozofa (Volter, Ruso, Monteskje, Frenklin) i bivšom balerinom iz opere koja je predstavljala Razum, sa frigijskom kapom i u tunici. Samo dve godine kasnije, katedrala je posle neuspešnih pokušaja prodaje ponovo prepuštena hriščanskom kultu.

Učenost, ponekad zajedno sa verovanjima, ostavlja i neobične tragove: čak je i Viktor Igo verovao da je katedrala najpotpuniji udžbenik hermetike, drevnog simboličkog tumačenja u kojem se umetnička dela, slova, magijske formule, matematika i ekscentrične analogije povezuju u sistem. Masoni su takođe na svoj način tumačili katedralu i njeno građenje, a onda je došlo i astrološko tumačenje, posebno slika na vitražima. Tako je primećeno da zodijak na vitražnoj rozeti u katedrali ne počinje znakom Ovna, već znakom Riba, što odgovara hindu tradiciji. Boje haljine Bogorodice su isto tako drugačije – ona nosi zelenu haljinu i crveni ogrtač, umesto kanonizovanog plavog. Tradiciji tumačenja katedrale pridružila se sa pojavom štampe ogromna količina literature, zatim filma i stripova, u kojima katedrala, njeni ukrasi, a naročito gargojli, igraju važnu ulogu. Katedrala je istovremeno grob za nekoliko stotina uglavnom crkvenih lica.

Iza katedrale nalazila se prva velika bolnica u Parizu, Otel-Die („Božija kuća”). Tu je bilo i prvo prihvatilište za napuštenu novorođenčad. U požaru koji je tu izbio krajem 70-ih godina 18. veka, izgorelo je mnogo od bolnice, a bolesnici su privremeno prebačeni u katedralu. Požar se nije dotakao katedrale.

Posle obnove u 19. veku prostor na ostrvu oko katedrale konačno je postao otvoren, jer su uklonjeni zidovi i kuće, i sa mnogo smisla postao je jedno od mesta velikih državnih ceremonija i slavlja. Stvaranje mitova oko Notr Dam nije nikada prestalo; šta će se sve smisliti posle požara i događaja posle njega, moći će da tumače naši veoma udaljeni potomci, ako ih bude…

U mnogim godinama i mesecima u Parizu, navikli smo se da pri dolasku i odlasku pozdravimo katedralu sa „Ćao stara!”. Pre tačno mesec dana, tako sam je pozdravila sa udaljenog mosta koji vodi na istočni izlaz iz Pariza. Smisliću nešto dostojnije za sledeći ulazak.

Članak je objavljen na portalu Peščanik.net, 18.04.2019.