Danijela Stefanović: "Rupe u sistemu" – od antike do Borisa Džonsona

Lolije, stanovnik Pompeje i jedan od kandidata na lokalnim izborima, nije mogao znati za nevolje štrajkača iz Deir el Medine, ni za sudbinu Enlil-banija. Grafit sačuvan na zidu jedne krčme poručuje Molim vas glasajte za Lolija; valjaće za (gradnju) puteva i javne i sakralne građevine. Ostaje nepoznato kakav je uspeh Lolije požnjeo na izborima. Na jesen ćemo saznati hoće li Boris Džonson održati obećanje – When in Rome, do as the Romans do / Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin.

AUTOR: Danijela Stefanović
OBJAVLJENO: 01.08.19 u 08:30
http://bit.ly/2YjNYIL
Meri Bird, jedna od najpoznatijih istoričarki antike, u tekstu Savremeni izbori i Rimljani iz 2007.1 beleži da je u radio emisiji na temu izbora njen sagovornik Boris Džonson iskazao posebnu zabrinutost jer je rimskim kandidatima za magistrature bilo dozvoljeno da u izbornom procesu glasačima obećavaju ono što sasvim sigurno neće ispuniti. Bird navodi da iskazana zabrinutost verovatno podjedanko govori i o Džonsonu i o Rimljanima. I to je sasvim tačno. Biračkom telu Pompeja, odakle potiču najživopisnija svedočanstva o ’lokalnim izborima’ u antičkom svetu i predizbornoj propagandi, oličena delom u grafitima ispisivanim na zidovima krčmi i kuća lokalnih žitelja, bilo je jasno da ono što kandidati obećavaju neće odmaći dalje od obećanja. Glasali su za svoje prijatelje, rođake, komšije (naravno, pod uslovom da su stekli pravo da se kandiduju!), ili za one koji su ih potkupili upravo iz navedenih razloga – jer su im bili rođaci, komšije, prijatelji i zato što su od njih imali koristi. Savremena društva se na izborima opredeljuju za političke programe povodeći se za izbornim obećanjima, kojih se, posle proglašenja izbornih rezultata najčešće gotovo niko ni ne seća. Ostaje da sačekamo jesen i vidimo da li će Džonson, aktuelni britanski premijer, održati svoje obećanje i sprovesti brexit do 31. oktobra, ili će se povesti za svojim pompejskim prethodnicima.

I u nedemokratskim društvima na prvi pogled monolitni sistemi takođe su bili podložni pravljenju rupa. U antičkom svetu su celestijalni fenomeni najćešće tumačeni kao loša znamenja. Pomračenje Sunca svakako je bilo najdramatičniji događaj i sledstveno tome donosilo najviše posledica drevnim narodima. U Asiriji, posebno u periodu novoasirskog carstva (oko 911-605. godine pre n.e.), pomenuta nebeska pojava uticala je na uobličavanje jedinstvenog rituala poznatog pod imenom šar pūḫi – kralj-zamenik. Prema učenjima i verovanjima kultura Mesopotamije, posebno drevnih Asiraca, pomračenje Sunca najavljivalo je smrtnu opasnost koja se nadvila nad vladarom. Budući da su posedovali zavidna astronomska znanja, pomračenja su se sa velikom preciznošću mogla predvideti. Ako su proračuni najavljivali da će pomračenje biti vidljivo na teritoriji Asirije, pokretao se čitav mehanizam ne bi li se vladar spasio potencijalne opasnosti, a time i država. Na njegovo mesto, dok ne prođe opasnost, dolazio je kralj-zamenik (šar pūḫi). Po obavljanju izbora, zamenik bi poneo vladarsku odoru, bio proglašen za vladara i uzimao učešća u ritualima kojima je uobličavan njegov vladarski identitet iako kratkotrajan i u biti lažan – no, forma je morala da bude zadovoljena. Mlada žena bi bila izabrana za njegovu kraljevsku suprugu. Istinski kralj bi se, po izboru kralja-zamenika, povlačio iz javnosti i čekao da prođe opasnost. U trenutku kada bi Sunce i Mesec ponovo postali vidljivi na nebu šar pūḫi i njegova kraljica bili bi ritualno pogubljeni, što je bio znak da je opasnost prošla. Pravi vladar je mogao da se vrati na dužnost. Kako često biva u životu, model zamišljen u teoriji, u praksi bude malo drugačiji. Era-Imiti, vladar grada države Isin u južnom Iraku sredinom XIX veka pre n.e. preminuo je za vreme pomračenja Sunca, kako beleže izvori, nakon što je popio tečnost koja je bila prevruća.2 Njegov zamenik, baštovan po imenu Enlil-bani, umesto da bude usmrćen, nastavio je da vlada Isinom još dvadesetak godina.

Hronološki najudaljenija i od Rimljana i od Borisa Džonsona, kultura dinastičkog Egipta, takođe nije bila lišena sistemskih grešaka. Deir el Medina je staroegipatsko selo iz vremena Novog carstva (oko 1550-1069. pre n.e.) u kome su živeli umetnici i zanatlije, sa svojim porodicama, angažovani na izgradnji i dekoraciji vladarskih grobnica u obližnjoj i mnogo poznatijoj Dolini kraljeva. Obilje sačuvanog i pisanog i arheološkog materijala omogućava da se stekne jedinstven uvid u život običnih ljudi druge polovine II milenijuma pre n.e, ali i da se sagleda kriza centralne vlasti. Pokušavajući da se izbori sa korupcijom i zloupotrebama, ali i da ojača sopstvene pozicije, Ramzes III (oko 1184-1153. god. pre n.e.), poslednji veliki vladar novog carstva, darovao je ogromne parcele zemlje hramovima u Tebi, Memfisu i Heliopolisu, računajući na njihovu potporu. Važno je napomenuti da u antičkom svetu hram nije samo mesto gde se slavi božanstvo; hram je i važan ekonomski činilac. Primera radi, u vreme Ramzesa II (oko 1279-1213. pre n.e.), hramovni kompleksi u Tebi (obradive površine, radionice etc.) upošljavali su na desetine hiljada zaposlenika. I za savremene standarde bi takva ’fabrika’ bila više nego zamašan kapital. Darujući zemlju država je gubila ogromne prihode, budući da su hramovni posedi bili oslobođeni plaćanja poreza. U jednom trenutku država je bila lišena prihoda sa 1/3 obradivih površina, a od toga se tri četvrtine zemlje nalazilo u posedu Amonovog sveštenstva u Tebi. Centralna vlast je slabila – hramovni kompleksi su jačali. Usled nastalog disbalansa Egipat je pogodila ekonomska kriza i verovatno jedna od prvih inflacija za koji znamo. Cene žitarica su naglo skočile, a pošto je državna riznica bila bezmalo prazna kasnila su i sledovanja radnicima u Deir el Medini. To je dovelo, 29. godine vladavine Ramzesa III, do prvog zabeležnog, organizovanog štrajka u istoriji. Radnici su osamnaest dana čekali na isplatu nadoknada, a onda su odložili svoja oruđa i kistove i krenuli ka gradu uzvikujući Mi smo gladni.3 Lokalni zvaničnici, suočeni sa potpuno novom situacijom i očito nespremni za nju, naredili su da se pobunjenim radnicima podele hlepčići pretpostavljajući da će ih to umiriti i da će se razići kućama. Sutradan su radnici provalili u jedno od hramovnih skladišta u Tebi zahtevajući svoja sledovanja. Montumes, zapovednik policije u Tebi, pokušao je da pregovara sa štrajkačima. Nije imao uspeha. Problem je privremeno rešen tako što je hram isplatio zaostala davanja, ali su se obustave rada (tokom jedne od njih radnici iz Deir el Medine su blokarili sve prilaze Dolini kraljeva) nastavile i u potonjim mesecima i godinama. Idealano ustrojen sistem, utemeljen na principu božanske pravednosti (maat) koji je vladar Egipta čuvao i održavao, poremetila je rupa – pogrešna odluka koja je dovela do pogrešne fiskalne politike i na kraju i do sloma samog sistema.

Lolije, stanovnik Pompeje i jedan od kandidata na lokalnim izborima, nije mogao znati za nevolje štrajkača iz Deir el Medine, ni za sudbinu Enlil-banija. Grafit sačuvan na zidu jedne krčme poručuje Molim vas glasajte za Lolija; valjaće za (gradnju) puteva i javne i sakralne građevine.4 Ostaje nepoznato kakav je uspeh Lolije požnjeo na izborima. Na jesen ćemo saznati hoće li Boris Džonson održati obećanje – When in Rome, do as the Romans do / Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin.


Tekst ""Rupe u sistemu" - od Antike do Borisa Johnsona", autorice Danijele Stefanović, objavljen je na portalu Peščanik 30. 7. 2019. godine.

________________
  1. M. Beard, Modern elections and the Romans, The Times Literary Supplement, June 3, 2017.
  2. J-J. Glassner, Mesopotamian Chronicles, Atlanta 2004, 271.
  3. P. Vernus, Affairs and Scandals in Ancient Egypt, Ithaka and London 1993, 50-69.
  4. CIL IV, 07868.