Bojan Tončić: Šest dana jula - Korona carstvo nebesko i zemaljska okrutnost

Srbija, u pogledu demokratije, živi kameno doba, u očekivanju da neko pronađe točak; to stanje može se sublimirati u dve reči: "Nećemo stranke!". Na istom mestu je gotovo sve retrogradno što Srbija živi desetlećima unazad, primitivni pojavni oblici nacionalizma, od odbrane Kosova, do skandiranja Ratku Mladiću na dan kada se obeležava četvrt veka od genocida u Srebrenici. Oni normalni među pobunjenima kao da tek sad vide s kim imaju posla, ko su im komšije, kakva su im deca, šta su sve propustili da registruju dok su mislili da je sve u redu. A za njihova života nikad nije bilo u redu.

AUTOR: Bojan Tončić
OBJAVLJENO: 13.07.20 u 16:58
https://bit.ly/3epGU0u
Šest dana jula

Režim je pokazao slabost, videlo se, još prilikom promene odluke o izbacivanju studenata iz domova, da je pobuna moguća i učinkovita. Ovo drugo odstupanje Vučića, odustajanje od policijskog časa, jeste odstupanje autokrate koji se vraća u sedlo.

A pobuna normalnih, protiv čega god bila, laži, diktature, katastrofalne perspektive za život u Srbiji, nema nikakvih izgleda pored poremećenih ili onih koji imaju jasne zadatke.

Šest dana i noći protesta antivučićevski besnih učesnika u pobuni koja je – biće to jedina tekovina ovih uličnih sukoba – označila da se režim može uzdrmati, čak i protestima u kojima se ne iznose nikakvi zahtevi, već neobuzdano divlja protiv svega što liči na tragove vlasti, ali i sedeći protestuje protiv režima i za nešto neizgovoreno. Najpre su studenti izvojevali pobedu i mirnim protestima isposlovali da ostanu u studentskim domovima, a potom je, nakon prve večeri protesta, nasilna skupina uspela da, upadom u Skupštinu, spreči uvođenje policijskog časa. U svođenju računa, predsednik će bezočno lagati da je protiv njega ustalo najviše 4100 demonstranata, otkrivajući nove lagume vlastitih vijuga, umišljenosti i spremnosti da bezočno laže.

Režimski su mediji registrovali stranu umešanost, što je bilo vučićevski logično, jer on ne bi tako nešto propustio u komšiluku, o čemu svedoči i poziranje tajnog agenta i publiciste Živaljevića. To je specifičnost Vučićeve regionalne politike, utemeljene na doktrini proizvodnje šteta drugome u čitavom regionu.

Kad huligani divljaju

Beše tu Hrvata i Crnogoraca, fantomskih Milovih batinaša, spremnih da se uključe u rušenje Vučića (nema podataka o tome gde su bili i gde su završili). A umešanost Rusije, zbog navodnog protivljenja približavanju Srbije Evropskoj uniji, nije ostala tek u istim ovim medijima, budući da se oglasio ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko, nazvavši optužbe “apsurdnim i nebuloznim”.

Istina koja se ne može poreći je brutalno, svirepo prebijanje nasilnih, ali i potpuno mirnih i bezopasnih demonstranata, pun Centralni zatvor i ekspresno izrečene zatvorske kazne, medijska satanizacija nalik na onu postdevetomartovsku.

Istina je i vidljivi dosluh policije i pomahnitalih adolescenata, spremnih na rušenje, ali i brojne nasrtaje na novinare. I policija i huligani kao da su se udružili protiv novinarskih ekipa, reportera, slobodnih izveštača, što je nepogrešivo, međusobni znak raspoznavanja nasilnika. Novinare nije imalo ko da štiti. Ko, međutim, misli da nad huliganima, novcem, povlasticama, čišćenjem dosijea, čime već, može da ima apsolutnu kontrolu, a Vučić je očito taj – debelo je pogrešio.

Premijerka Srbije Ana Brnabić najavila je da će u Beogradu biti uveden policijski čas, ako broj zaraženih ne počne da opada, pomenuvši mogućnost da se uvedu mere koje su bile na snazi u martu i aprilu, ali i zatvaranje zemlje. Respektabilni stručnjaci kažu, a to se vidi i po broju umrlih i novozaraženih, da je Beograd odavno zreo za policijski čas, možda i za karantin, i da je sve osim zabrana apsolutno suicidno. Na ulicama se juriša ka carstvu nebeskom. Prečicom.

Srpski odgovor na virus

Da promenimo načas ugao, čovečanstvo je toliko puta prizivalo apokalipsu (uzgred, nije ovo ozbiljna priča o prizivanju zla umetnošću), znate ono kad u filmovima dobri momci sređuju loše, trče odsudnu trku s vremenom, dok na displeju satnog mehanizma crvene cifre pokazuju da ističu poslednji trenuci ovozemaljskog života. I uvek stignu da nekako zaustave taj mehanizam koji od planete treba da napravi prah i pepeo. E, sad su negde omanuli, dali su sebi pravo na loš ili slobodan dan, konačno ovo nije film, ne uklapa se ni u jedan žanr. A svi učestvuju.

Ovo je nesumnjivo planetarna drama, menjanje civilizacije kakvu smo poznavali, uz specifičnosti koje svakom društvu nameće njegovo nasleđe. Ono što tegli Srbija ne izgleda baš kao valjani Ausweis za novo doba. Reč je o debelom dosijeu iz kaznene evidencije o kojoj se stara moderna civilizacija. Među nama, ja to ne bih puštao dalje.

Ali, nema razloga da se u novinskom napisu priklonimo ritmu zadušničkog fatalizma, opštih mesta koja, uz zveckanje escajga, paraju tišinu palanačkog groblja. A nije lako odoleti, štaviše, teško je u ovakvim okolnostima ne setiti se proročanskih reči dr Mirjane Marković u devedesetim godinama minulog stoleća: “U istorijskom smislu, svet se kreće ka 21. veku”.

Fakat, svet je stigao u 21. vek, čak i Srbija, idemo dalje (teško je parirati ovoj genijalnosti). Stigao je i virus, ljudski je da nas zanima kako, verovatno prirodnim putem, kao periodična, nekontrolisana promena ritma života na zemlji, možda kao skup hemijskih elemenata koje je neka mudra glava, došla takođe iz prošlog veka, spojila zbog neuzvraćene ljubavi, svejedno, zbog dokolice, ili novaca. Svakako, tu je, to je najvažnije. A Srbija uvek ima odgovor. Nisu svi pametni, a nisu ni demonstracije u doba korone, kakogod.

Neizlečiva bolest Srbije

I ne sumnjajmo, kada je reč o Srbiji i njenom zlosrećnom okruženju, imamo i prateći smrtonosni virus, planski, ali i afektivno, mrziteljski kreiran, pa pušten iz opskurnog laboratorija Srpske akademije nauka i umetnosti. Nacionalizam koji nezaustavljivo, razmahano priziva Kosovski boj i mržnju.

Na ulicama Beograda vidi se spremnost za novu bitku, obaranje diktatora; učesnici demonstracija su besni i poniženi ljudi koji veruju u mogućnost da se nešto nekako promeni. Šta i kako, većina nema viziju, oslanja se na to, kao, uostalom, i gotovo celokupna srbijanska opozicija poslednjih osam godina, da će Aleksandar Vučić napraviti neki samoubilački potez.

A tada će se nešto već dogoditi, jer nigda ni tak bilo da ni nekak bilo.

‘Odgovorite na jednostavno pitanje šta hoćete’ gotovo da je nepristojno reći učesniku protesta, pogleda vas kao da ste kužni, kakva vražja korona. Nema artikulacije, nema zahteva koji se isporučuju vlasti. Zašto sedite pored fontane, kad možete da idete negde na kafu? Koja je to zavera koju učesnici protesta drže tajnom. Ko će da nam saopšti šta hoće?

Srbija, u pogledu demokratije, živi kameno doba, u očekivanju da neko pronađe točak; to stanje može se sublimirati u dve reči: “Nećemo stranke!”. Sa tom se parolom nezadovoljni učesnici protesta okupljaju ispred parlamenta, ubeđeni da čine nešto od istorijskog značaja. Postoji li neki drugačiji oblik upravljanja državom osim parlamentarne demokratije? Stranaka, dakle. Nema mesta ni za to pitanje, demonstranti ne znaju odgovor koji postoji: narodni komiteti (Zelena knjiga, Muammar Gaddafi).

Zašto ne i neki naš pronalazak, recimo izvikivačka demokratija, kog izglasaju na ulici, uđe i sedne u poslaničku klupu, ili ona koju je predstavio militantni nacionalista Srđan Nogo, glasanje imejlom u kombinaciji sa bejzbol palicom.

Brutalno, surovo, svirepo

Na istom mestu je gotovo sve retrogradno što Srbija živi desetlećima unazad, primitivni pojavni oblici nacionalizma, od odbrane Kosova, do skandiranja Ratku Mladiću na dan kada se obeležava četvrt veka od genocida u Srebrenici. Oni normalni među pobunjenima kao da tek sad vide s kim imaju posla, ko su im komšije, kakva su im deca, šta su sve propustili da registruju dok su mislili da je sve u redu. A za njihova života nikad nije bilo u redu.

Diktator poseže za godinama uvežbavanim represivnim aparatom; brutalnost nekih policijskih jedinica, Žandarmerije, pre svih, te navodnih policajaca u civilu bilo je teško gledati; tukli su i šutirali ljude koji su bespomoćno ležali, bilo je brutalno i ubilački. Izgledalo je kao kad Srbija nije bila u ratu, pa sa pripadnicima državnih bandi, od milošte nazivanih paravojskom, postizala neformalni dogovor da će biti plaćeni onim što opljačkaju. Nekažnjena silovanja i ubijanja pride. Ovde su, pak, slabo plaćeni, izgladneli (mesni narezak na dvojicu), izmoreni policajci i žandarmi, imali neograničeno pravo da tuku demonstrante, pre svih one koji su bili mirni i nisu želeli da beže. Misleći da im niko neće ništa, jer nisu ni za šta krivi. Danak neiskustvu.

Sve je podsetilo na govor Zorana Đinđića u Skupštini Srbije posle devetomartovskih demonstracija, u kojima je povređen veći broj demonstranata, a mladić Branivoje Milinović hladnokrvno ubijen hicem iz vatrenog oružja. Đinđić je rekao da policija mora voditi računa o pravima i bezbednosti demonstranata, čak i onih koji je napadaju na neodobrenom skupu, što je izazvalo salve smeha i istinskog veselja Bidže, Rake i ostalih raspojasanih socijalista.

Između režije i samoorganizovanja

Suočena sa uličnim neredima, Vučićeva je mašinerija pokazala ozbiljne slabosti, a provereni su svi njeni ključni segmenti. Na visini zadatka bili su tobožnji navijači nečega, godinama pripremani za predvodnike pretorijanske garde, ali su se ipak neki njihovi klinci odmetnuli i nedopustivo samoorganizovali. Primećene su, dakle, prve slabosti monolitnog sistema za koji bi ulični protesti ovih razmera trebalo da budu lakši trening. I, ako je ovo režirano, a naznake takve režije smo videli prilikom upada u zgradu Skupštine, kao i sve vreme obračuna, svakako je velika greška organizatora, budući da je to poprimilo dramatične razmere i otkrilo slabosti. A teorija kaže da se autokratski režimi održavaju jedino apsolutnom monolitnošću. Nije tako nešto viđeno na ulicama, naprotiv.

Pokazale su se napukline i kod bezbednosne službe, odnosno reprezentacije poverljivih agenata, iz koje nemilice ističu informacije, dok su njihove kolege prinuđene da hapse opasnog Kirgistanca, teroristu Uzbekistanca, antivučićevske Izraelce, tradicionalno antisrpskog Engleza, Tunižanina koji je, garant, imao logistiku Kurda. Naravno, Crnogorce, u zločinačkoj nameri da, bezobzirno tuku Srbe, iako se zna da su i oni (Crnogorci) Srbi, još od 1918. Kakva blamaža, za bezbednjake od formata, naravno, Vučić ne može da se izblamira. Smejurija.

Zašto ne sada

Početak kraja? Kraj je daleko, pukotine vidimo, ali još nije plaćena cena odlaska kakav je moguć u državi razorenih institucija, nameštenih izbora, zagađenih demokratskih procesa, temeljne opstrukcije evropskih integracija.

Beogradske su demonstracije autentične, eksplozija gneva u kojoj nema odgovora na pitanje zašto baš sad; potražimo ga jedino u činjenici da “možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme”. Reč, rečenica, gest, samouverenost poput Čaušeskua koji je do poslednjeg trenutka mislio da mu masa kliče. Možda laž, bahata, razotkrivena, osećaj poniženosti. Možda, recimo – a izbor je ogroman – Vučićevo objašnjenje po kojem na stadionu prilikom odigravanja finala Kupa nije bilo opasnosti, jer su fudbaleri Crvene zvezde izgubili (jeste, rekao je).

Jedan od odgovora na nepostavljeno pitanje zašto baš sada svakako je, uz dokazanu činjenicu da se društveni potresi događaju baš nekada. Pogledajmo, međutim, inicijalnu kapislu pobune, deluje kao apsolutna iracionalnost, glupost, može i bez eufemizma. Ali, suicidna glupost koja liči na to da imamo novu poučnu pričicu, na istom fonu je kao i ona stara, jedna od retkih pametnih, dobrih za poređenje, o kmetu (seoskom starešini) i selu. Kada se kmet naljutio na selo (proglasili ga švalerom), on je sebi, da ne detaljišemo, nešto loše učinio. Ovde je selo kivno na kmeta, (iako nije doneo virus u Srbiju), pa su svi seljani odlučili da sebi, evo detalja, otfikare spolovilo.

Samoubilačka osveta uvređenih

U prevodu, jedan deo žitelja Srbije (daleko je to od građana) pobunio se protiv predsednika države, zbog laži o broju umrlih i zaraženih od virusa SARS-CoV-2 (koji prouzrokuje bolest Covid-19) (ljuti su milioni), te najave da će uvesti trodnevni policijski čas. Ljuti su sa pravom zbog svega, da ne nabrajamo. Odlučili su demonstranti da javno iskale bes. Baš kada je trebalo da podrže ostanak kod kuća, budući da je broj mrtvih i novozaraženih, uz popunjenost bolničkih kreveta, dostizao apokaliptične razmere. Šest dana od početka demonstracija, stanje je još gore, a Beograd je, zvuči loše, odavno zreo za karantin.

Demonstranti su se, u kakofoničnoj atmosferi, odlučili za carstvo nebesko, za Kosovo i božanstveni stih “Odlazimo da se ne vratimo”. Neki se pristojan svet pomešao sa antivakcinašima, mrziteljima Bošnjaka i negatorima srpskih zločina, trotoarskim borcima za to da Srbija ne da tuđe.

Oslabljivanje pregovaračke pozicije Srbije? Svašta, kao da Srbija ima neku poziciju.

Režim je pokazao slabost, videlo se, još prilikom promene odluke o izbacivanju studenata iz domova, da je pobuna moguća i učinkovita. Ovo drugo odstupanje Vučića, odustajanje od policijskog časa, jeste odstupanje autokrate koji se vraća u sedlo. A pobuna normalnih, protiv čega god bila, laži, diktature, katastrofalne perspektive za život u Srbiji, nema nikakvih izgleda pored poremećenih ili onih koji imaju jasne zadatke.

Nije dobro, obično je lošije nego što mislimo. Ne mogu Srbi ni da igraju na mostovima. Možda su pored njih vironoše.

Foto: YouTube screenshots.

Tekst "Korona carstvo nebesko i zemaljska okrutnost", autor Bojan Tončić, objavljen je na portalu Remarker, 13. juli 2020. godine