Paul Mason: Kako poraziti desnicu

O ishodima izbornih bitaka u narednoj deceniji, pa tako i o budućnosti planete, odlučiće oni koji uspeju da organizuju najsnažniji progresivni politički pokret na temeljima jasne vizije budućnosti, a ne oni koji neodlučne glasače centra potkupljuju sitnim uslugama ili im se dodvoravaju praznoglavošću

AUTOR: Paul Mason
OBJAVLJENO: 22.11.20 u 09:18
https://bit.ly/3fkM7c5
Sa obe strane Atlantika vodi se rasprava o ishodu predsedničkih izbora u Americi i njegovom značaju za levicu širom sveta. Mada opasnost od Trumpovog preotimanja vlasti još nije prošla, to je važna tema, jer se tiče budućnosti čitave planete.

Joe Biden je osvojio većinu glasova biračkog tela (51 odsto u odnosu na Trumpovih 48 odsto) i pridobio odlučujuće države iz industrijskog pojasa, od Pensilvanije do Viskonsina. Ali i Trump je uvećao broj osvojenih glasova u odnosu na rezultat iz 2016. za čak 9 miliona, uprkos otvorenom rasizmu, neoprostivom ponašanju i nekompetentnom upravljanju pandemijskom krizom. Otuda bi trebalo da bude jasno šta su glavni izazovi pred Demokratskom strankom u predstojećem periodu.

Baza Demokratske stranke se osipa – to pokazuje neočekivana podrška koju je Trump dobio u Floridi i dolini Rio Grandea u Teksasu, kao i gubitak (zasad) 10 demokratskih mesta u Predstavničkom domu, od kojih nekoliko pripada oblastima sa značajnom hispanoameričkom većinom.

Centristi u tome vide dokaz da su Trumpovi napadi na Bidena kao „socijalistu“ bili uspešni, najviše zato što je radikalno krilo Demokratske stranke, uz veliki deo njene urbane aktivističke baze, vodilo kampanje za univerzalnu zdravstvenu zaštitu, „smanjenje budžeta za policiju“ i napuštanje fosilnih goriva.

Levičari odgovaraju da oni koji su izgubili mesta u Senatu nisu bili dovoljno aktivni i nisu adekvatno odgovorili na Trumpovu kampanju dezinformisanja organizovanjem umrežene kampanje primerene sadašnjem vremenu. Tim Demokratske stranke za vođenje nacionalnih kampanja još se oslanja na metode iz vremena pre uspona političkog populizma.

Nevolja je u tome što su i jedni i drugi u pravu. Kao i sve progresivne partije, Demokratska stranka je koalicija radikala, progresivnih liberala i umereno konzervativnih glasača iz redova srednje klase. Organizatori Trumpove kampanje su uočili pukotine unutar njihovog bloka i iskoristili ih.

Šta je ko nudio tokom same kampanje ovog puta nije bilo naročito važno, jer se jaz između dva sukobljena sistema vrednosti – koji lome koplja na temama rase, rodnih odnosa, rada policije i klimatskih promena – značajno produbio zahvaljujući snažnom otporu koji su u poslednje četiri godine pružale crne zajednice, žene, američki Indijanci i svi oni koji ih podržavaju.

Kada svoje radikalnije saborce prekorevaju zbog podrške inicijativama kao što je kampanja za smanjenje budžeta za policiju, demokrati sa centra zaboravljaju da je to bila verovatno najuspešnija kampanja potekla iz baze u poslednjih desetak godina. Predimenzionirana, militarizovana i skupo plaćena policija u koju se infiltrirala radikalna desnica postala je pošast za crne zajednice. Zahtev da se njihov budžet svede na nivo koji će odgovarati potrebama sprovođenja zakona u dogovoru i saglasnosti sa lokalnom zajednicom je logičan i opravdan.

Isto tako, zahtev da se postepeno napusti korišćenje fosilnih goriva nije izmišljotina neke levičarske klike iz Bruklina, već zvanični stav globalne zajednice i verovatno najvažnija tema za mlađe glasače. Ako se to ne učini, ljudsko društvo će u narednih sto godina potonuti u haos.

Čak i ako bi tvrdo levičarsko jezgro radikalnih demokrata koje čine Alexandria Ocasio-Cortez, Ilhan Omar, Ayanna Pressley i Rashida Tlaib, a sada su im se pridružili i Cori Bush i Jamaal Bowman, izbrisalo svoje naloge na Tviteru i uzdržalo se od davanja izjava za javnost, insistiranje progresivnih glasača na klimatskoj, socijalnoj i rasnoj pravdi, te potčinjavanju policije zakonu ne bi nimalo izgubilo na snazi.

Ali i centristi su u pravu. Prvo, ako se zaista ne zalažete za uspostavljanje socijalističkog poretka, zašto stalno govorite o socijalizmu? Mere koje u Kongresu predlaže grupa Demokrati za pravdu ne mogu se opisati kao socijalizam: u pitanju je samo radikalan program reforme kapitalizma. I ako ste već odlučili da koristite jezik socijalizma, kakav savet ćete dati kandidatima u onim oblastima u kojima dominira konzervativno belo biračko telo ili tamo gde većinu čine hispanoameričke zajednice koja su istorijski neprijateljski nastrojene prema levici?

Posle Bidenove pobede ta ista pitanja postavlja i prokapitalističko krilo Laburističke stranke. Ben Bredshaw, Wes Streeting, Andrew Adonis i ostali avatari blerizma tvrde da je najvažnija lekcija koju treba izvući iz rezultata američkih izbora to da se levica mora obuzdati. Posle Corbynove suspenzije to zvuči kao koordinisani pokušaj da se potisne levo krilo partije.

Mogu ponuditi solidan generički odgovor na ova pitanja, koji važi ne samo za Veliku Britaniju i Sjedinjene Države nego i za veći deo zapadne Evrope, ali da bismo do tog odgovora stigli neophodni su poštenje i otvorenost na svakom nivou analize. Progresivna biračka koalicija uvek je nestabilna, dok je konzervativni blok ujedinjen oko skupa snažnih negativnih stavova: oko protivljenja migraciji, protivljenja izbacivanju fosilnih goriva, protivljenja redistributivnim fiskalnim politikama kao i progresivnoj kulturi obrazovanih elita. U poslednjih pet godina, sa bujanjem sveprisutne ekstremističke propagande na društvenim mrežama, konzervativna glasačka koalicija se dodatno pomerila udesno.

Progresivni blok, s druge strane, krajnje je nestabilan i podeljen dubokim linijama razdvajanja. Taj blok i dalje većim delom čine radni ljudi. Ali pošto rad više nije glavno mesto eksploatacije, a klasna borba sada obuhvata i teme rente, kamata, ekstrakcije podataka, monopolskog formiranja cena, rasne i kilmatske pravde, ovu koaliciju je lako podeliti pitanjima o prioritetnim vrednostima.

Siromašnog hispanoameričkog glasača u Teksasu pogađaju (približno) slični ekonomski problemi kao i siromašnog belog glasača u Mičigenu i siromašnog crnog glasača u Sent Luisu. Ali rasna nepravda, nesiguran položaj migranata i činjenice geografske nejednakosti sa kojima se oni suočavaju nisu dovoljni za izgradnju jedinstvene „supra-strukture“ koja bi bila uporediva sa „materijalnijom“ osnovom ekonomske eksploatacije: ono što određuje specifične oblike njihove eksploatacije i dominira njihovim životnim iskustvima jesu različite kulturne, etničke i prostorne stvarnosti u kojima žive.

Zato „klasni redukcionizam“ – koji neki delovi levice uveliko problematizuju, a rado ga potežu i tradicionalni centristi – ne daje rezultate. Takav pristup ne može funkcionisati u uslovima recesije i štednje, jer pitanje „ko će šta dobiti“ otvara problem kulturnih i geografskih rivaliteta. Ne može funkcionisati ni u uslovima tekuće fiskalne ekspanzije koju finansiraju centralne banke, jer vlade koje dele besplatan novac uspešno grade narativ zavisnosti koji je snažniji od narativa otpora.

Šta je alternativa? U nekoliko poslednjih godina, kritičari klasnog redukcionizma zalažu se za „levi populizam“. Oni veruju da se kulturne podele mogu prevazići izgradnjom narativa o snazi samoorganizacije, narativa koji se iskazuje emocijama i pogađa u stomak. Moramo prestati da privilegujemo belu radničku klasu, pa čak i borbe koje se vode na radnom mestu. Što je najvažnije, kao što ističe Chantal Mouffe, moramo postaviti „granicu“ koja ljude deli od oligarhije i tako pokušati da transcendiramo levicu i desnicu.

To, međutim, zasad ne daje rezultate. U Španiji je takav pristup bio uspešan utoliko što je partiji Unidas Podemos doneo 13 odsto glasova na opštim izborima u novembru 2019. i omogućio joj da uđe u vladu kao manjinski koalicioni partner nepopulističkih socijaldemokrata. U Francuskoj je ista strategija Jean-Luc Mélenchonu donela 20 odsto glasova u prvom krugu francuskih predsedničkih izbora 2017. Ovaj pristup je bio uspešniji u Boliviji gde je Pokret za socijalizam Luisa Arcea osvojio 55 odsto glasova na opštim izborima u oktobru, u borbi protiv jednako populističke ekstremne desnice. Ali politička dinamika u Boliviji je drugačija.

U Velikoj Britaniji populistička strategija nikada nije ni testirana. Nekoliko dana pred izbore 2017. godine, Corbyn je uspeo da inspiriše neodlučne birače iz redova radničke klase, probivši se kroz medijsku baražnu vatru laži i dezinformacija. Ali to se više nije ponovilo.

To može značiti da se levi populizam loše implementira ili da jednostavno nije dovoljan – ili je čak neadekvatan u sukobu sa konsolidovanim nativističkim i socijalno konzervativnim glasačkim blokom.

U Americi, delotvoran levi populizam bi morao uspostaviti komunikaciju sa socijalno konzervativnom pripadnicima radničke klase, bili oni beli ili ne (to su grupe koje su sada najveći izazov u Floridi, Teksasu i delovima Kalifornije). U Velikoj Britaniji levica mora povratiti uporišta u centralnim i severnim delovima zemlje i osvojiti mesta kao što su Bolton Vest, Svindon Saut i Milton Kejns.

Levica ne može tvrditi da su ljudi koji tamo žive „isti“ – jer oni to nisu, kao što nisu isti interesi koje doživljavaju kao svoje. Ono što im je zajedničko i povezuje ih jeste oduzeta politička moć, oduzeti glas, nada i mogućnost napredovanja.

Ako progresivne partije uspeju da izgrade jedinstven narativ ovaploćen u jednoj osobi ili timu koji proizvodi utisak da je sposoban da uskladi sukobljene interese i zahteve koji proističu iz različitih oblika eksploatacije i represije, možda ćemo uspeti. Najvažnije je da se koalicija desnice i desnih radikala zadrži podalje od vlasti dovoljno dugo da demokratija ojača i da se planeta sačuva. Verujem da će za to biti neophodna ili neka nova iteracija levog populizma, u kojoj neće biti mesta za starije od 60 godina, ili jedan formalniji savez liberalizma i levice.

Utakmica je počela. Duh nativizma, bele superiornosti i sveprisutne mizoginije izašao je iz boce i sada se valja internet forumima, uprkos tome što tehnološki giganti nastoje da spreče širenje dezinformacija.

O ishodima izbornih bitaka u narednoj deceniji, pa tako i o budućnosti planete, odlučiće oni koji uspeju da organizuju najsnažniji progresivni politički pokret na temeljima jasne vizije budućnosti, a ne oni koji neodlučne glasače centra potkupljuju sitnim uslugama ili im se dodvoravaju praznoglavošću. Takvih trenutno nema dovoljno da bi imali veći politički značaj.

Tekst "To truly defeat the far right, the US and UK left need a new strategy" , autor Paul Mason, objavljen je 11. novembra 2020. godine na portalu New Statesman

Za Peščanik. net preveo Đorđe Tomić. Prevod "Kako poraziti desnicu", objavljen 18. novembra 2020. godine

TRAMPOZOIK