Svetislav Basara: Sveta tajna smrti

I ja sam (grešna mi duša) utuvivši mnoge slične lekcije pomislio da se patrijarh popeo na krov i šeta, kupujući vreme potrebno da se njegova smrt „odobri“ sa Najvišeg Mesta i da Krizni štab smisli način da preko pet hiljada zaraženih prekonoć smanji na dvadesetak, kako bi se na patrijarhovoj sahrani moglo okupiti najmanje 50.000 ožalošćenih.

AUTOR: Svetislav Basara
OBJAVLJENO: 22.11.20 u 12:15
https://bit.ly/3kXXojv
Marks je rekao da se istorija najpre događa kao tragedija, pa se ponavlja kao farsa, a ja dodajem da se u Srbiji – nekadašnjem bastionu marksizma lenjinizma, a sada predziđu pravoslavlja – na kraju pretvara u lakrdiju i cirkuziranje.

Da je tome tako i da nema te stvari koja će izmaći lakrdizaciji i cirkuzaciji, po ko zna koji put se pokazalo u četvrtak 19. 11. kada se oko 13h PM preko Vibera, Radio Mileve XXI veka, po Srbiji i srpskim zemljama raširila crna vest da je patrijarh Irinej preminuo.

Nedugo potom crna vest je demantovana, ali je dubara, budući da je lansirana sa sajta Novosti – koje su se nedavno već proslavile prevremenim/nepravovremenim izveštavanjem o smrti mitropolita Amfilohija – momentalno detonirala u karakazanu takozvane srpske javnosti.

Moja prva (grešna) pomisao bila je da se tu radi o ekranizaciji bradatog vica o Muji koji telegrafski javlja Hasi u Hamburg da mu je krepala mačka, da bi mu Haso u pismu objasnio da se takve vesti ne saopštavaju abrupno, nego – ne bi li se primalac tužne vesti pripremio – postepeno.

Trebalo je – pisao je Haso Muji – najpre da mi napišeš „popela ti se mačka na krov i šeta“, pa tek da mi u sledećem telegramu javiš da je manjakala.

Mujo je utuvio lekciju, pa je posle nekoliko meseci Hasu poslao telegram sleće sadržine: „Haso, popela ti se majka na krov i šeta.“

I ja sam (grešna mi duša) utuvivši mnoge slične lekcije pomislio da se patrijarh popeo na krov i šeta, kupujući vreme potrebno da se njegova smrt „odobri“ sa Najvišeg Mesta i da Krizni štab smisli način da preko pet hiljada zaraženih prekonoć smanji na dvadesetak, kako bi se na patrijarhovoj sahrani moglo okupiti najmanje 50.000 ožalošćenih.

Zašto baš 50.000?

Zato što je na Amfilohijevoj sahrani u Podgorici bilo nekih sedam-osam hiljada posetilaca i što Beograd ne bi imao su čim pred Vladiku ukoliko se pred srpskom Aja Sofijom ne bi okupilo najmanje sedmostruko više.

Ovo zamešateljstvo se nimalo ne bi svidelo starom ciniku, filozofu Vitgenštajnu – danas poznatijem kao ujaku jednog od književnih junaka Tomasa Bernharda – koji je vaktile pisao da u ovom svetu sazdanom od neizvesnosti ipak postoje neke stvari na koje stopostotno možeš računati.

Jedna od tih stvari je izvesnost da ti amputirana ruka neće ponovo izrasti, a druga da ćeš pre ili kasnije umreti.

Ako sam se već drznuo da „se nadovezujem“ na Marksa, zašto se ne bih nadovezao i na Vitgenštajna pa dopisao amandman njegovoj teoriji o izvesnim stvarima koji (za teritoriju Srbiji) glasi – izvesno je da ćeš, čak i ako si patrijarh, umreti, ali u početku vreme nezvanično dok se stekne politička volja da zvanično umreš i dok složna braća ne izaberu onoga ko će te naslediti na tronu Svetog Save.

Do tada si živ.

I tačka.

Tekst "Sveta tajna smrti", autor Svetislav Basara, objavljen je na portalu Danas, 21. novembar 2020. godine