Paul Mason: Trump je otišao, neka se spremi Johnson

Poenta je u tome da se desnica može potući. Rasizam ne plaća račune; suzbijanje imigracije ne donosi veće plate; izbor torijevskih poslanika ne podiže cene kuća u zaboravljenim industrijskim gradovima, niti mladima otvara put do prvog posla i prvog stana. Trumpov poraz je pokazao da neobična mešavina predrasuda i mera javne potrošnje može biti od koristi, ali samo do određene tačke i da veliki broj ljudi ipak nadasve želi da živi u pristojnom, stabilnom i tolerantnom društvu.

AUTOR: Paul Mason
OBJAVLJENO: 04.01.21 u 15:27
https://bit.ly/2MyOc9Z
Ovo su loša vremena za radikalno desničarske konzervativce. Donald Trump je morao da se pomiri sa Bidenovom pobedom posle izjašnjavanja elektora. Boris Johnson je u poslednji čas bio prinuđen da odustane od brexita bez sporazuma. A Julie Burchill je otkrila da širenje mržnje prema muslimanima na društvenim mrežama ne prolazi bez posledica.

Ali kakve su perspektive današnje konzervativne desnice na globalnom planu? Njihova mantra u poslednje četiri godine bila je nezamislivost bilo kakve nekonzervativne vlade. Argumentom da je svaka nekonzervativna vlada po definiciji socijalistička i otuda pogubna za ekonomiju zbog svoje opsesije klimatskim promenama – uspeli su da pridobiju stare rasiste i dobrostojeće glasače. Taj argument je Trumpu doneo dodatnih 11 miliona glasova, osigurao Johnsonu 2 miliona glasova neopredeljenih glasača na izborima u decembru i doveo do propasti australijskih laburista na izborima u maju 2019.

Uspeh je ovog puta izostao. Anglosaksonska desnica sada pažljivo analizira implikacije Trumpovog poraza. Njegov pad pokazuje da neoliberalni nacionalisti mogu biti poraženi, uprkos podršci moćnih medija i strategijama dezinformisanja i zloupotrebe vlasti.

Šok je gotovo opipljiv. Nasilje desničarskih demonstranata u Vašingtonu koji su napadali crne prolaznike, pa čak i crkve crne zajednice uz optužbe da su odgovorni za Bidenovu pobedu samo je najava sukoba koji dolaze.

Desničarska društvena mreža Parler, čije se članstvo udvostručilo u sedmici posle Trumpovog poraza, prepuna je pretnji nasiljem koje se upućuju članovima izbornih tela i poziva na novi građanski rat.

Trumpov visoki savetnik Stephen Miller izjavio je da će i dalje nastojati da poništi Bidenovu pobedu, sve do inauguracije 20. januara, dodajući da su predsedniku sada „potrebni heroji koji će učiniti pravu stvar“ i da je „ostalo dovoljno vremena da se ispravi nepravda izborne prevare“. Sve ukazuje na moguće nasilje u danima pre i posle inauguracije.

Američki konzervativci nalaze se na prekretnici. Zahvaljujući pokretu Čajanka i trustovima mozgova koje finansiraju braća Koch, nekadašnja libertarijanska inicijativa koja je potekla iz same glasačke baze prerasla je u autoritarni pokret koji se igra idejom oružane pobune.

I mada se vodeće republikanske figure distanciraju od Trumpove retorike, čak 19 državnih tužilaca i 126 članova Predstavničkog doma pridružili su se inicijativi Teksasa za obaranje rezultata američkih predsedničkih izbora. Još ne znamo hoće li se političari koji funkcije dobijaju na izborima vratiti normama pristojnosti ili ne, ali jasno je da nas čekaju četiri godine napada na Bidena iz tabora poraženih rasista. To će odrediti novi oblik konzervativizma i u Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji i na Novom Zelandu, ako se na sceni ne pojavi snažan liberalni protivargument.

Da bismo shvatili kuda ide anglosaksonski konzervativizam, moramo shvatiti kakva je funkcija konzervativnih partija u kapitalizmu. U mnogim liberalnim demokratijama konzervativne partije su posle 1945. postale „prirodne“ vladajuće stranke zahvaljujući izbornom savezu menadžerske elite, visokih finansija, srednje klase i konzervativne manjine među pripadnicima radničke klase. Njihov zadatak nije bio da onemoguće strankama levice da osvoje vlast, već da spreče pokušaje levičara na vlasti da sprovedu radikalne reforme. Uz dodatni spoljni pritisak finansijskih tržišta, kao što je bio slučaj sa laburističkim vladama polovinom 70-ih godina i francuskim predsednikom Mitterrandom početkom 80-ih, to je obično bilo dovoljno da se svi pokušaji promene blokiraju.

Kroz čitavu neoliberalnu eru glavno oružje desnice u borbi protiv ideja društvene pravde bio je koncept fiskalne štednje. Fraze kao što su „budžetska crna rupa“, „čarobno drvo na kom raste novac“ i „rasipanje novca poreskih obveznika“ postali su deo političkog vokabulara koji je osigurao da svaka demokratska ili laburistička vlada koja pokuša da sprovede redistribuciju doživi krah na prvim narednim izborima, zbog straha od bankrota države.

Ali stabilnost „normalnog“ konzervativizma danas je ugrožena delovanjem dva faktora. Prvi je demografski: kao što tvrdi politički teoretičar Keir Milburn, generacija koja je u odraslo doba stupila posle finansijske krize 2008. iskustveno pripada „levici“ – kako pogledima na redistribuciju bogatstva tako i svojom kulturom. Bez pristupa imovini i znatnijeg finansijskog bogatstva, ove generacije nemaju razloga da nastave stopama nekadašnjih buntovnika kao što je Julie Burchill, od staljinizma do islamofobije. Zato su konzervativci bili prinuđeni da prošire biračku bazu među niskokvalifikovanim i slabije obrazovanim radnicima, a jezik koji su za tu svrhu iskoristili je jezik ugroženosti i žrtvovanja belih muškaraca.

Drugi važan faktor je nestabilnost samog kapitalizma. Posle katastrofalnog kolapsa bankarskog sistema 2008. jedini način da se ekonomija održi u životu bila je intervencija države. I pre početka pandemije kovida-19, dok se zaduženost država približavala iznosima od 100 odsto BDP-a, a veliki deo poslovnog sveta direktno zavisio od ugovora sa državom ili regulatorne zaštite koju im pružaju zakonodavci – kognitivna disonanca kod zagovornika „konzervativizma slobodnog tržišta“ već je morala biti prilično duboka.

Trumpova koalicija – za poslednje izbore dodatno proširena – izgrađena je na programu koji se u praksi svodi na odbacivanje fiskalne discipline i štednje. Trump je obećavao da će za 8 godina eliminisati državni dug, a za 4 godine ga je uvećao za 36 odsto, na čak 27,4 triliona dolara.

Sa nastupanjem pandemije kovida-19 konzervativne vlade su otkrile čari monetarne i fiskalne relaksacije. Trumpu i Johnsonu se dopala mogućnost da plaćaju ljude da ne rade ništa. Njihov brazilski obožavatelj, Jair Bolsonaro, kupovao je popularnost na isti način, uz iste fiskalne efekte – dramatični skok državnog duga i budžetskog deficita.

Posle više od decenije održavanja u životu paketima finansijske pomoći i štampanjem novca, kapitalizam je shvatio da mu se dopada disanje uz pomoć mehaničkih pluća države. Dok je u procesu neoliberalne globalizacije državni aparat iskorišćen da se demontiraju sve prepreke delovanju tržišnih sila, novi nacionalno obojeni konzervativizam koristi državu upravo da suspenduje zakone tržišta, čak toliko da firmama plaća da ostanu zatvorene, a radnicima da ne rade.

Taj novi projekat – nacionalnocentrični izolacionistički kapitalizam koji se oslanja na centralnu banku i inflaciju cena imovine – čini ovu novu vrstu konzervativizma logičnom. Zato što centralno pitanje u svim sistemima socijalne zaštite glasi: ko ima pravo na zaštitu?

U neoliberalno doba Tonya Blaira i Billa Clintona, kao i Davida Camerona i Georgea W. Busha, odgovor na to pitanje je glasio: postojeće stanovništvo plus oni koji se zakonito pojave na granicama i spremni su da rade.

Ali kada država – što znači, svi nekadašnji, sadašnji i budući poreski obveznici – ekonomski rast generiše štampanjem i pozajmljivanjem novca, nacionalne granice ponovo dobijaju na značaju.

Glas Velike Britanije za izlazak iz EU 2016. i Johnsonova uverljiva pobeda 2019. počivaju na istoj premisi: glasajte za nas, a mi ćemo zaustaviti imigraciju.

Problem je u tome što kada se meseci čekanja pretvore u godine, a ograničavanje imigracije ne donosi nikakva poboljšanja za niskokvalifikovanu radnu snagu, onda postojeću populaciju moramo početi da rangiramo prema stepenu prava na zaštitu.

Zato se konzervativizam u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama u svojoj retorici udaljava od problema useljavanja i migracije i okreće se problemima rase i „političke korektnosti“, koja se tumači kao simpatija za crnu zajednicu i netolerancija prema rasistima.

Mnogi u Americi još uvek veruju da će se politika uskoro vratiti obliku iz školskih udžbenika, da ćemo opet imati dve slične partije čiji se stavovi dobrim delom preklapaju, koje se smenjuju na vlasti i ekstremiste koji ostaju na periferiju političkog života. Ali ovog puta to se neće dogoditi.

To je malo verovatno i u Britaniji, zemlji kontinuirane krize. Unutrašnji udar kojim je uklonjen Dominic Cummings doveo je tri relativno liberalne figure na pozicije sa kojih mogu da kontrolišu ispoljavanje Johnsonove ksenofobije i obeshrabre njegove napade na medije, sudstvo i javne službe: to su Johnsonova partnerka Carrie Symonds, predstavnica za medije Allegra Stratton i novi šef kabineta Dan Rosenfield. Čim se brexit okonča, govore nam, pojaviće se novi Johnson sa „ružičastom stetsonom“ na glavi, kao oličenje liberalnog i umerenog britanskog konzervativizma.

Ali ja ne verujem da će se to dogoditi. Konzervativna baza u Velikoj Britaniji opsednuta je istim stvarima kao i ona u Sjedinjenim Državama. Dvadeset osam torijevskih poslanika potpisalo je pismo u kom je upotrebljena antisemitistička fraza „kulturni marksizam“; Radna grupa za Kinu puna je poslanika koji se inspirišu sinofobičnom agendom američkog desničarskog senatora Toma Cottona; Radna grupa za Evropu prerasla je u pravu trampističku formaciju. U međuvremenu, torijevski poslanici iz zone „Crvenog zida“, kojima je ovo prvi mandat, dobro znaju da im je posle fijaska u upravljanju pandemijom jedina šansa da sačuvaju poslanička mesta mobilizacija starijih belih glasača za kulturni rat protiv levičara i pokreta Black Lives Matter. Liberalnih konzervativaca naravno još ima, ali njihova moć unutar partije je neznatna i oni nemaju ništa važno da nam kažu.

Poenta je u tome da se desnica može potući. Rasizam ne plaća račune; suzbijanje imigracije ne donosi veće plate; izbor torijevskih poslanika ne podiže cene kuća u zaboravljenim industrijskim gradovima, niti mladima otvara put do prvog posla i prvog stana. Trumpov poraz je pokazao da neobična mešavina predrasuda i mera javne potrošnje može biti od koristi, ali samo do određene tačke i da veliki broj ljudi ipak nadasve želi da živi u pristojnom, stabilnom i tolerantnom društvu.

Izazov pred britanskim liberalizmom i levicom jeste pronalaženje potrebnog vođstva i stvaranje saveza kakav je Biden, uprkos očiglednim nedostacima, uspeo da izgradi. Sve ostalo o čemu levica sanja zavisiće od uspeha u toj misiji.

Tekst "Donald Trump’s defeat shows how Boris Johnson’s new Conservatives can be beaten", autor Paul Mason, objavljen je na portalu NewStatesman, 16. decembar 2020. godine 

Prevod "Trump je otišao, neka se spremi Johnson" objavljen je na portalu Peščanik, 4. januar 2021. godine. Preveo Đorđe Tomić.

Paul Mason na Peščaniku