Bojan Tončić: Sve bilo je Kosovo - Tanane razlike uniformisanog i civilnog nacionaliste

Kolektivno samoubistvo? U borbi za kolevku srpstva? Zašto da ne, eno samoubica, puni kafići i kafane sa limenim pikslama i kockastim stolovima. Mnogo rukah nazdravlja u to ime. (...) Čopori slepih i osakaćenih predatora bauljaju Srbijom, poraženi, poniženi, delegitimisani; ali, sanjaju. Da će se pojaviti neka sila, zašto ne Rusija, da će profunkcionisati Teslin zrak, ili bar one krntije u oklopima lovaca-bombardera, da ponovo, istinski, na zemlji, iscrtaju granice velike države kakva priliči velikom narodu.

AUTOR: Bojan Tončić
OBJAVLJENO: 25.01.21 u 18:40
https://bit.ly/3iMYZcs
Šizofreno je, naravno, sve što se ovih dana dešavalo u vezi sa istupom dr Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti datom televiziji Nova S; Kostić je nešto rekao, pa je potom rekao da nije rekao, a pet godina ranije stvarno je rekao, i bilo je tu svačega. Potpalili se radikalni šupljoglavci i šupljoglavke, okupili ispred stožera artiljerijsko-raketnih diviziona, komandnog mesta agresije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, masovnog ubijanja, silovanja pljačke i progona na Kosovu. U Knez Mihajlovoj 35 (zgrada Akademije).

O radikalnim nacionalistima je ovde reč i blažoj formi ispoljavanja apsolutnog zla (Radomir Konstantinović), kakva, naravno, nije registrovana, budući da je contradictio in adjecto. I o gluposti je reč, o raširenoj tupoumnosti koja slavi tobož opozicione nacionaliste, prihvatljive koljačke čuvare nacionalne supstance.

Kolektivno samoubistvo? U borbi za kolevku srpstva? Zašto da ne, eno samoubica, puni kafići i kafane sa limenim pikslama i kockastim stolovima. Mnogo rukah nazdravlja u to ime.

Dostojanstveni srpski masakri

Kazao je, pa nije demantovao, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti dr Vladimir Kostić, još 2015: “Iz usta nekoliko vrlo uglednih akademika bilo je, rekao bih, sasvim jasnih naznaka da je, bojim se, u ovom trenutku jedina politička mudrost na koji način sa nekim elementima dostojanstva napustiti Kosovo, koje de facto i de jure više nije u našim rukama. I to neko ovom narodu mora da kaže. Kosovo naravno podrazumeva ogroman broj onoga što predstavlja našu kulturnu osnovu. Oko toga se moramo boriti i zubima i noktima, iz prostog razloga što je to pokušaj zapravo oduzimanja nečega što predstavlja supstrat i naše istorije i dela psihologije i čega god hoćete. Ali, govoreći pošteno, ukoliko jedan ministar, ili predsednik, ili premijer mora da traži dozvolu da uđe na tu teritoriju, to vrlo jasno govori da mi nemamo više ni ljudske, ni ekonomske, ni bilo kakve druge kapacitete da tamo nametnemo sopstvenu volju (podvukao B.T.) Možemo jedni druge da lažemo gledajući se u oči, ali alternativa je vrlo jasna.”

O kakvim elementima dostojanstva govori akademik Kostić nakon strahovlade i, potom, tenkova i transportera, hordi ubica pljačkaša, masovnih likvidacija, progonstva 800 000 Albanaca iz kolevke srpstva. Nakon Podujeva, Izbice, Velike i Male Kruše, Suve Reke, Ćuške, Bele Crkve, Orahovca, svih toponima masovnog ubistva civila. Bez tradicionalnog srpskog dostojanstva.

A sada, eto, loša vest: nemamo kapacitete. A zašto biste, da ‘prostite na nemedicinskom pitanju, “nametali svoju volju”. Ili, da li je “supstrat i naše istorije i dela psihologije”, dijagnoza stanja kolektivne hipnoze, garnirane prostotom i glupošću. Genetski imbecilizam, možda?

I brani se akademik, kao da se nadmeće sa ološem: „Ja sam bio dole pod oružjem i moja deca su bila ovde. Jedan regrutovan u brdsku pešadiju, drugi za razmontiranje mina. E neću da mi takvi govore o rodoljublju.”

Šta ste tražili “dole”, zašto ste nesavesni roditelj – možda ćete nekad i postaviti sebi ta pitanja.

E, tu dolazimo do suštine spora. Dr Kostić je – nimalo antinacionalista – radikalnijim nacionalistima sasvim racionalno, ali ne ponudivši drugačije snove, razvejao nadu kojom se nacionalizam gubitnika vekovima (dva veka, recimo) uspešno hrani. Čopori slepih i osakaćenih predatora bauljaju Srbijom, poraženi, poniženi, delegitimisani; ali, sanjaju. Da će se pojaviti neka sila, zašto ne Rusija, da će profunkcionisati Teslin zrak, ili bar one krntije u oklopima lovaca-bombardera, da ponovo, istinski, na zemlji, iscrtaju granice velike države kakva priliči velikom narodu.

Ritam srbijanskog tam – tama

Sve ostalo je Srbija danas, dogodio se tam- tam ritual obračuna sanjivih nacionalista sa onima koji šmiraju budnost. Evo malo hronologije, prvo je episkop Grigorije, omiljeni opozicioni tamjandžija, kazao da dileme nema: ‘oćeš u Evropu, može, ali sa sve Kosovom: “To nije tačno, jer je Kosovo i de jure i de fakto naše. De jure je naše jer da nije tako niko od nas ne bi tražio saglasnost da ga se odreknemo, a de fakto je naše zato što tamo živi naš narod i što su tamo naše svetinje“.

U stripovima ovde dolaze baloni sa upitnicima. Zašto parafrazira Matiju Bećkovića, Aleksandra Vučića, i gomilu raspomamljenih nacoša, valjda je bar malo maštovitiji (pozajmiti jedan znak iz balona).

Onda je Kostić kazao (Newsmax) da “niko u ovom narodu, pa čak ni crkva, nema tapiju nad istinom kada su Kosovo i Metohija u pitanju”. I da “status quo ne postoji” (misleći na tu državu).

Pa su ga napadali, sve izdižući glupost na nivo nacionalnog interesa, A Kostić je želeo tak da ga se ispravno citira, pomenuvši intervju “uglednom časopisu“, u kojem mu se, navodno lažno pripisuje kako je kazao da ”Kosovo nije naše, to treba što pre shvatiti”.

Tu dolazi do izvesne pometnje, šta suštinski akademik želi da saopšti, šest godina od momenta kada je izgovorio da Kosovo nije srpsko. „Ja potpuno prihvatam da ja nisam u pravu. Pitao bih tog vladiku odakle mu ubeđenje da je on u pravu. Iz prostog razloga što sam ja putovao, pre bukvalno nekoliko nedelja, i prelazio granicu. Tačno su mi pokazivali uglove ulica odakle počinje deo koji više nije zgodan za šetanje. S druge strane, bilo bi sjajno i eto svima relaksacije, da je Vladimir Kostić potpisao i Kumanovski i Dejtonski i Briselski sporazum. Onda imamo krivca i nemamo o čemu da razmišljamo. Ja bih sad pitao i tog vladiku da li su neki od velikih srpskih prelata izdajnici koji su srpski narod izvlačili i odvodili u drugu carevinu sa idejom da se pretekne. Da se otvore horizonti budućnosti. Jel Čarnojević izdajica? Ja mislim da nije.“

Prihvatljivi nacionalizam mantijaša

I to je rekao, ali šta god je imao na pameti ne može da utiče na dijagnozu Srbije danas, na trajnu (ima optimista da nije) kontaminaciju dolazećih generacija. Nikad niko nije protestovao ispred ratnog stožera velikosrpskog hegemonizma zbog genocida, sumanute devastacije gradova i svih vidova života u okruženju, zbog temeljnog planiranja zločina i pretvaranje mladosti u topovsko meso. Zbog patnje nanete našim prijateljima u okruženju, u naše ime. Sve je bilo dozvoljeno i poželjno, sve bilo je SANU, od kabineta do tenkova, topova, kama i grobalja. Do masovnih grobnica žrtava koje nikome nisu nanele zlo.

Bilo je prihvatljivo, kao i nacionalizam mantijaške vedete srbijanske opozicije.

Račun se polako svodi, Kosovo nije srpsko, a niko ne može da ga izbriše iz vizure velikosrpskih nacionalista, baš kao ni sa karte na vremenskoj prognozi državne televizije. Ostali su nesrećnici na Kosovu i božurom izdrogirani mozgovi – obratimo pažnju na štetne efekte.

Božur, lat. Paeonia, je rod višegodišnjih biljaka iz istoimene familije. (…) Razne vrste božura rastu divlje i gaje se kao naše omiljeno narodno cveće. Nekad u školskoj, a danas samo u narodnoj medicini upotrebljava se cvet, ređe krtola i seme (Paeoniae flos, tuber et semen), za lečenje padavice, velikog kašlja, za umirivanje uzbuđenog nervnog sistema, za lečenje hemoroida i dr. Biljka je otrovna i nije dovoljno ispitana ni hemijski ni klinički. U narodu se još ponegde upotrebljava božur kao lek. Nisu retki slučajevi trovanja, jer nestručnjaci ne znaju ni dozu ni način upotrebe božura. U korenu ima tanina, etarskog ulja, masti, šećera, nekih alkaloida i drugih nepoznatih sastojaka. Homeopatska medicina upotrebljava svež koren.

Tekst "Sve bilo je Kosovo - Tanane razlike uniformisanog i civilnog nacionaliste", autor Bojan Tončić, objavljen je na portalu Remarker, 19. januar 2021. godine