Srbija: Srednjoškolski pogled na svet kroz sociološko istraživanje: Strahovi i mržnja, dileme i zablude

Broj mladih koji ne insistiraju na apsolutnoj nevinosti Srba u poslednjim ratovima (32%), kao i onih koji priznaju genocid nad Bošnjacima u Srebrenici – čak 38,2% – ostavlja nadu da su ispitanici, uopšte njihove generacije, solidan materijal za temeljiti rad u obrazovanju, putem udžbenika i u okolnostima promenjene atmosfere u društvu. Od čega, ne zavaravajmo se, neće biti ništa. Ima, svakako, stavova koji, blago rečeno, pripadaju pretprošlom veku, ili, nekoj pećinskoj zajednici, ali nije sve tako strašno kao utvrđeni negativni stereotipi o LGBT osobama i tamjanski odgovori o abortusu kao grehu, potrebi da se žena, s vremena na vreme, propusti kroz šake, nacionalistička ispunjenost vlastitim zabludama i nejasnim obrisima promišljanja

AUTOR: Bojan Tončić
OBJAVLJENO: 08.06.20 u 15:59
https://bit.ly/2YbB6l3
Nije sve izgubljeno, mogao bi da glasi početni, odmereni, ne preterano optimistički, stav čitaoca rezultata istraživanja Vrednosne orijentacije srednjoškolaca u Srbiji, postpetooktobarskih generacija, rođenih 2001, 2002. i 2003. godine. Nisu ostvarene brojne optimističke pretpostavke istraživača, iznete pred realizaciju ankete, zasnovane na promenama arhaičnog zakonskog okvira i brojnim drugim okolnostima – ispostavilo se da su se neke očekivane promene u odnosu srednjoškolaca prema bliskoj prošlosti i drugim i drugačijim u svom okruženju desile tek u tragovima, odnosno u par procenata, u odnosu na identično istraživanje iz 2011.

Za Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji istraživanje su osmislili i tokom 2019. realizovali saradnici Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Uzorak na kojem je realizovano istraživanje obuhvata 866 ispitanika i ispitanica u pet gradova u Srbiji: Beograd, Novi Pazar, Niš, Kragujevac i Novi Sad.

Tragično, beznadežno, još jedna izgubljena generacija, ustvrdiće pesimista nakon čitanja nekih uistinu poražavajućih nalaza, a pogotovu ako se zadrži samo na novinskom žutilu koje u prvi plan osmišljava jezive naslove u vezi sa stavovima sedamnaestogodišnjaka i osamnaestogodišnjaka. Ima, svakako, stavova koji, blago rečeno, pripadaju pretprošlom veku, ili, nekoj pećinskoj zajednici, ali nije sve tako strašno kao utvrđeni negativni stereotipi o LGBT osobama i tamjanski odgovori o abortusu kao grehu, potrebi da se žena, s vremena na vreme, propusti kroz šake, nacionalistička ispunjenost vlastitim zabludama i nejasnim obrisima promišljanja. Nije ni kao flert (u odgovorima) sa nasiljem prema onima koji im se ne dopadaju, koji su drugačiji, nisu iz srbijanskog korpusa, nisu hetero, naprotiv, bolesni su (gej osobe), a još bi da to ne skrivaju, naprotiv. Više od polovine smatra da je Kosovo srce Srbije i da ga Srbija neće dati, pa, šta se tu može.

Zlatno doba za sveopšte posrnuće

Caruju predrasude i predubeđenja tamo gde nema ni osnovne informacije o tome da se nešto uistinu dogodilo, a nekmoli iole racionalnog objašnjenja za određene društvene pojave i događaje. Niko se nije potrudio da srednjoškolcima pruži osnovne informacije o bliskoj prošlosti i, možda sugeriše, to da se nešto jednostavno ne sme, da neki postupci i stavovi druge vređaju, ponižavaju, diskriminišu. Iz odgovora je vidljivo da brojni stavovi nisu zasnovani na učenju, upoznavanju brižljivo sastavljenih udžbenika, već na popovskim tiradama sa veronauka, raznim otpadom u ofovima sa informativnih TV programa, pokupljenim u prolazu, na torturi društvenih mreža, na kojima caruju šupljoglavi trendseteri.

Konačno, period koji je prošao između dva nesumnjivo respektabilna istraživanja je osam godina. U velikoj meri i za gotovo sve oblasti u Srbiji, izgubljeno vreme – najuspešnije za one koji se bogate pljačkom i ogoljenim razbojništvom, umotavajući svoje niske porive u patriotizam i velikosrpstvo, dozvoljenu i poželjnu diskriminaciju slabijih.

Dakle, govorimo o periodu vlasti Srpske napredne stranke. Čemu optimizam u pretpostavkama, kada je reč o godinama u kojima su srušene ili delegitimisane gotovo sve institucije sistema, u društvu koje se zasniva na rijaliti lažima i brutalnim falsifikatima celokupne, pogotovu novije srpske istorije, u državi u kojoj se sudski procesi pokreću po partijskim odlukama, a takve se i presude donose. U državi u kojoj se vređa porodica poginulog radnika, ponižavaju se žrtve okrutnih pohoda Srbije u minulim ratovima i u kojoj nije izvesno da su hegemonističke težnje, taj suštinski sastojak velikosrpskog nacionalizma, stvar prošlosti, ili izvesna budućnost.

Solidni materijal ni za šta

Kako očekivati iole racionalne stavove u besomučnoj propagandnoj kakofoniji vređanja i delegitimisanja svih koji govore istinu o bliskoj prošlosti, režimski nametnutog zaborava srpskih zločina, dok se nekažnjeno propagira nasilje nad LGBT populacijom i ženama. Suočeni sa prećutkivanjem i lažima nacionalnih televizijskih kanala, životom u siromašnim porodicama, kojima je bilo teško da se sačuvaju kroz godine mobilizacije i ratnih užasa, srednjoškolci, jednostavno, nemaju na koga da se oslone. Koga da pogledaju s poverenjem.

U takvim okolnostima, broj mladih koji ne insistiraju na apsolutnoj nevinosti Srba u poslednjim ratovima (32 procenta), kao i onih koji priznaju genocid nad Bošnjacima u Srebrenici – čak 38,2 odsto – ostavlja nadu da su ispitanici, uopšte njihove generacije, solidan materijal za temeljiti rad u obrazovanju, putem udžbenika i u okolnostima promenjene atmosfere u društvu. Od čega, ne zavaravajmo se, neće biti ništa.

Ipak, zabeležimo da takav nalaz postoji, u državi čiji politički vrh afektivno negira srebrenički genocid, čije pravosuđe, očito po nalogu sa vrha, opstruira proces protiv optuženih za ubistvo 1313 civila na Poljoprivrednom dobru “Kravice”, kod Srebrenice. U Srbiji u kojoj su sumanutim nametanjem zaborava masovne grobnice kosovskih Albanaca na policijskim poligonima najednom postale moderno “navodne”.

Ratka Mladića i Radovana Karadžića među ratne zločince stavlja 31,2 procenta ispitanih, ali više od polovine ispitanika smatra da Srbi nisu odgovorni za zločine na Kosovu devedesetih godina prošlog veka. I stavovi o pomirenju nisu za potcenjivanje, oko 43 odsto veruje u mogućnost pomirenja Srba i Hrvata, čak 53 procenta u pomirenje Bošnjaka i Srba, a 23 odsto između Albanaca i Srba. Više od polovine ispitanih smatra da su za ratove krive političke elite, a ne narodi.

Aligatori vegeterijanci

Sad, nezavisno od toga na koju će stranu ispitanici i njihovi prijatelji bežati kroz koju godinu, nalaz istraživača je da srednjoškolci blago naginju ka nacionalizmu. Kada je reč o “organskom” nacionalizmu (“kojim se naglašava kulturno i biološko jedinstvo nacije”), 32 procenta ispitanih imaju izražena nacionalistička uverenja, dok na skali etnocentričnog nacionalizma, koji meri specifičnije međunacionalne odnose (blizak pojmu “isključivog nacionalizma” koji karakterišu isključivost, netolerancija i šovinizam), autori zaključuju kako ispitanici imaju “umerene” stavove.

U Srbiji koja će još dugo ispaštati svoje nacionalističke zablude, stare i nove kartografske projekte, naprosto, nema mesta sintagmi umereni nacionalizam. Takva je sintagma na nivou poređenja ljudskosti u klanju tupim nožem i Šešeljevom zarđalom kašikom.
Autori, s razlogom, izdvajaju jednu specifičnost Srbije, budući da politička elita ide u smeru brisanja antifašističke prošlosti zemlje i promovisanja ideja i pokreta iz Drugog svetskog rata koji su bili u otvorenoj saradnji sa fašistima. Tokom devedesetih “rehabilitovani” su Ljotićev i četnički pokret, a Zakonom o rehabilitaciji (2006) otpočela je institucionalna revizija istorije. Tu istraživači posežu za relativno svežim primerom ovog svojevrsnog nasilja nad činjenicama i istinom: nakon što je Apelacioni sud u Beogradu odbio mogućnost rehabilitovanja Milana Nedića, iste, 2019. godine, prilikom posete Argentini, srbijanska premijerka Ana Brnabić položila je cveće na grob Milana Stojadinovića, nekadašnjeg premijera Kraljevine Jugoslavije (saradnika fašističke Italije, nacističke Nemačke i poštovaoca Benita Musolinija). Kazala je kako je tu reč o “izražavanju pošte Srbinu” i “predsedniku Vlade Kraljevine Jugoslavije”. Tako je premijerka uknjižila pozitivno brojanje kod fašista i poručila kako nema razlike između dobra i zla, progonitelja i progonjenih.

Cigane moj

Skala socijalne distance potvrđuje da srednjoškolci imaju najveću distancu prema gej i lezbejskoj populaciji, zatim prema etničkim manjinama, Albancima i Romima ali i prema migrantima, što ukazuje na postojanje etničkih stereotipa. Romi su, prema rezultatima, “loše prošli”, ali je, između ostalog smanjen broj ispitanika koji imaju rasistički stav da su Romi nesposobni za učenje. Postoji, naglašavaju autori, razlika između “rasizma” i “etničkih” stereotipa.

Podaci pokazuju da svaki deseti srednjoškolac smatra da Romi ne treba da budu ravnopravni sa ostatkom stanovništva, što je procenat koji ukazuje na postojanje značajne distance prema ovoj manjinskoj grupi kod određenog broja srednjoškolaca. O etničkoj i socijalnoj distanci govori, jedan je od zaključaka, i relativno podržavanje tvrdnji koje se odnose na to da Romi neće da rade, jer više vole da prosjače, koji podržava čak 36 odsto uzorka, kao i sličnu tvrdnju Romi neće da rade, i to je razlog njihove nezaposlenosti, koju podržava 38 procenata ispitanih. Ipak, postoje i naizgled kontradiktorni nalazi, jer je 62,5 odsto ispitanika i ispitanica odgovorilo da bi sedeli u istoj klupi sa osobom romske nacionalnosti.

Kada je, pak, reč o LGBT osobama, svega 24 procenta srednjoškolaca podržava LGBT prava, 31 odsto je umereno homofobično, dok je 44 odsto srednjoškolaca homofobično. Na iskazima kojima se meri homofobija (u vezi su sa druženjem, podržavanjem, odnosom prema braku ili usvajanju dece), pozitivan, iako “na drugoj decimali” odnos beleži porast, a u odnosu na 2011. nešto veći broj ispitanika smatra da su pripadnici ove zajednice “napadni”.

Malo kolektivne paranoje

Ipak, kada je reč o pitanjima komšiluka, socijalna distanca ubedljivo je najveća prema gej i lezbejskoj populaciji, jer bi takav par bio najmanje dobrodošao u susedstvo srbijanskih srednjoškolaca. Romsku porodicu ne bi rado videlo kao susede 20 procenata ispitanih, a njih 26 odsto ima sličan odnos prema migrantima.

Odnos ispitanika prema abortusu i prava žena u srbijanskom društvu povod su za zaključak istraživača da, “u slučaju da se negativna kampanja spram abortusa nastavi, pre svega iz redova Srpske pravoslavne crkve, ali i kroz ideologiju pronatalizma iz vladajuće elite koja ne uspeva da merama socijalne politike popravi loš ekonomski položaj porodica u Srbiji, reproduktivna prava žena mogu biti znatno ugrožena, a stavovi generacija mladih koji pohađaju veronauku, i dalje mogu imati prizvuk religijskog konzervativizma”.

Naime, sa iskazom Žene treba više da rađaju da bi mi opstali kao nacija, slaže se 38 odsto ispitanika i ispitanica, 33 procenta se ne slaže, a 28 je neodlučno. Ako dozvolimo abortus, propada nam i nacija – prihvatljiv je stav za 27 odsto ispitanika; Zalažem se za potpunu zabranu abortusa, iskaz je koji prihvata 30 odsto anketiranih; Abortus je greh – smatra čak 45,4 procenta, a 37,3 odsto zabranilo bi feminističke organizacije koje propagiraju pravo žene na abortus.

Ne glasaju, pakuju se

I za kraj još jednom već načeta teza: nema objašnjenja za to kako je među mlađim punoletnicima i starijim maloletnicima sačuvano čak i ovoliko zdravog razuma, kada je sve ukazivalo na to da nema nikakvog izgleda za takav ishod. Tragični su nalazi koji su povezani sa nacionalizmom, isključivošću, nasiljem, olakim prihvatanjem ponuđenog odbijanja drugačijih za susede ili školske drugove, podozrivost ili uzdržanost prema ljudima drugačije seksualne orijentacije. Ali, oni ipak znače, i tako loši, nezasluženi poklon starijim primercima žitelja Srbije – ne mogu svi da budu jedino žrtve. A, fakat, i stariji su nekad bili mladi, pa i žrtve “događanja naroda”, talasa neobuzdanog populizma, najstrašnije ratne propagande, noćnih pozivarskih ofanziva, bežanja od rata i kućnog PTSP-ija. Nadasve, temeljitog i upornog, višedecenijskog rada u korist vlastitog poraza, lišenog svake mitologije.

Huligani na stadionima, nasilnici iz gradskog prevoza, sveže regrutovani dileri, ili korisnici opijata, svejedno, vaspitno zapušteni adolescenti…

Kakav poklon za Srbiju koja ih nije zaslužila, nesnosno su bolji od nje.

Uostalom, videsmo li negde da velikih 38 procenata poslovno sposobnih osoba tvrdi kako je u Srebrenici počinjen genocid nad Bošnjacima. U kom to segmentu ovog razbucanog društva, partiji, zboru stanara, debatnom klubu.

Neće oni da glasaju. Polako se pakuju.

Tekst "Srednjoškolski pogled na svet kroz sociološko istraživanje: Strahovi i mržnja, dileme i zablude", autor Bojan Tončić, objavljern je na portalu Remarker