Vladimir Gligorov: Da bi pobedio, ne smeš da izgubiš

To je razlika koja je pre svega odlučila izbore u Engleskoj. Konzervativci su učinili sve što je bilo potrebno da pobede, laburisti nisu. I u britanskom glasačkom sistemu, to je dovelo do toga da je većina izgubila, a manjina odnela ogromnu pobedu.

AUTOR: Vladimir Gligorov
OBJAVLJENO: 19.12.19 u 11:46
http://bit.ly/2EAfLIC
Komentari su da su laburisti izgubili zato što nisu imali jasan stav o brexitu i zato što je Korbin veoma nepopularan. Dok je laburistički program popularan. Mada se sumnjalo u njegovu ostvarivost. Ljudi koji su navikli da plaćaju za sve nisu bili uvereni da će im laburistička vlada obezbediti sve te obećane besplatne stvari. Uzmimo da je sve to tačno, mada se o pojedinostima može raspravljati. Je li to zadovoljavajuće objašnjenje velikog poraza laburista?

Pogledajmo šta su uradili pobednici. Ako bi se sudilo po tome kako su vladali od referenduma 2016. do izbora, trebalo bi da konzervativci zasigurno izgube. O tome kako su vladali od 2010. da i ne govorimo. Pred izbore, oni su promenili predsednika vlade i vođu partije, izvršili su čistku u partiji, stupili su u neformalnu koaliciju sa konkurentima na desnici, promenili su sporazum o napuštanju Evropske unije žrtvujući jedinstvenost sopstvenog tržišta, rizikovali veliki gubitak u Škotskoj i obećali da će ulagati i trošiti.

Stranka je, dakle, bila spremna da učini sve što je potrebno da pobedi na izborima.

Uporedimo to sa ponašanjem laburista. Velika većina njihovih glasača je protiv napuštanja Evropske unije. Ili, drukčije rečeno, velika većina onih koji se protive brexitu glasali su za laburiste i 2017. i sada. Zapravo, i to je najvažnije, ako se saberu glasovi partija za koje su glasali oni koji su protiv brexita, to je sasvim jasna većina.1

Iz ovoga sledi da su laburisti i liberalni demokrati izgubili ne zato što većina glasača podržava brexit već zato što nisu bili sposobni da se udruže. Ili, preciznije rečeno, nisu bili spremni da učine ono što je bilo neophodno da bi mogli da se udruže. Ponašanje liberalnih demokrata je bilo nerazumno, jer su oni računali da će svi proevropski glasači birati njih, ali to ne opravdava ponašanje laburista.

Zadatak pred kojim su se našli laburisti je bio sličan onom koji su ispravno ispunili konzervativci. Jedan deo njihovih glasača, pre svega oni u deindustrijalizovanim engleskim krajevima, glasa protiv članstva u Evropskoj uniji u ne maloj meri zato što im je vođstvo partije za koju su uvek glasali reklo da je uslov povratka industrije napuštanje Evropske unije koja stoji na putu britanskim vlastima da subvencionišu englesku nekonkurentnu industriju. Većina, značajna, laburističkih glasača, međutim, nisu industrijski radnici. I većina se zalaže za članstvo u Evropskoj uniji.

Dakle, laburisti su imali zadatak da se nedvosmisleno založe protiv brexita, a da uverljivo obećaju održivu obnovu deindustrijalizovanih krajeva Engleske pre svega. I da krivicu za nepovratnu deindustrijalizaciju pripišu tamo gde i pripada – konzervativcima. Uz to, bilo je potrebno platiti cenu sporazuma sa liberalnim demokratima, čak i ako je to podrazumevalo promenu vođstva partije.

To, ukoliko su želeli da pobede na izborima i preuzmu vlast ili bar ukoliko su želeli da na taj način bar imaju ne male izglede da pobede. Laburisti za to nisu bili spremni. Bez obzira što je bilo jasno da će izbore izgubiti.

Jedan broj laburističkih glasača jeste prešao na stranu konzervativaca. Delimično zbog neodlučnosti laburista. Na primeru odnosa prema imigrantima je možda najbolje videti političku i ideološku nedoraslost laburističkog rukovodstva. Naime, konzervativci su mnogo glasnije i nedvosmislenije obećali smanjenje priliva imigranata uz novi sistem odobravanja strancima da rade u Britaniji. Mada oni ne misle da ispune nijedno od tih obećanja. Zašto?

Britanska privreda je praktično u stanju pune zaposlenosti. Ukoliko se zaista povećaju javna ulaganja, kao što je obećano, i ako se sprovedu najavljene reforme koje imaju za cilj povećana privatna ulaganja, posebno iz inostranstva, povećaće se i potreba za stranim radnicima. Takođe, ukoliko se povećaju izdaci za zdravstvo, povećaće se i priliv stranih radnika. Moguće je da od obećanja o dodatnim javnim ulaganjima i o poboljšanju zdravstva ne bude ništa, ali će se svakako raditi na merama koje će povećati privatna ulaganja. Što će povećati potrebu za stranim radnicima.

Takođe, obećanje da će se preći na australijski sistem odobravanja strancima da rade i nasele se u Britaniji nikako neće značiti ono što se tvrdi. Naime, implicitna poruka manje kvalifikovanim radnicima u Britanije jeste da će se uglavnom odobravati zahtevi visokokvalifikovanih stranih radnika. Pa će britanski radnici biti zaštićeni od konkurencije svih tih Poljaka, Rumuna i Bugara. Međutim, u meri u kojoj će se povećati ulaganja, javna i privatna, biće povećana tražnja za manje kvalifikovanim radnicima u većoj meri nego kvalifikovanih. Britanija nije Australija, ali to je tema, o migrantskim politikama, koju ostavljam po strani.

To je razlika koja je pre svega odlučila izbore u Engleskoj. Konzervativci su učinili sve što je bilo potrebno da pobede, laburisti nisu. I u britanskom glasačkom sistemu, to je dovelo do toga da je većina izgubila, a manjina odnela ogromnu pobedu.


Tekst "Da bi pobedio, ne smeš da izgubiš", autora Vladimira Gligorova, objavljen je na portalu Peščanik 18. prosinca 2019. godine.

________________

1 Detaljni podaci o tome ko je i za koga glasao ovde.