Život nakon života: Jugosloveni bez Jugoslavije

Vječnost je iluzija. Koliko je samo država i nacija nestalo do sada? Iza koliko njih nije ostalo ništa, ni spomenik? Prolaznost je nešto s čim se svako, prije ili kasnije, mora pomiriti. Ni Bosna i Hercegovina neće trajati vječno. Mi već nestajemo, ma koliko teško se mirili s tim. Naše silne zakletve, obećanja o vječnosti, snovi o nekakvoj moći, kako smo bitni i važni... sve je to zabluda. Zauvijek nama znači samo 50 do 100 godina. Tragedija nije kada jedna država nestane. Tragedija je kad zajedno sa sobom odnese živote.

Marko Todorović

Miodrag Milošević Rule - Titov pionir i udarnik sa 104 medalje za 115 mjeseci provedenih na radnim akcijama širom Jugoslavije

AUTOR: Esma Klico
OBJAVLJENO: 14.06.16 u 11:28
http://bit.ly/2XqsjOP
Pretpostavljam kako svi mi znamo, barem po jednu, verziju istine o nesretnom ratu tih devedesetih godina. I dvadeset godina poslije ih redovno slušamo u svakodnevnom životu, ma koliko se, ja lično, trudila da ih izbjegnem. Jednu priču nisam nikada čula, ne znam ni je li ispričana. Šta se desi s ljudima kada se jedna država raspadne? Ili, bolje rečeno, šta se desi s životima ljudi koji su tu državu voljeli?

Život se nastavi, naravno. Vrijeme neće stati samo zato jer se jedna zemlja raspala. Koliko se samo država raspalo kroz historiju? Velikih, moćnih država, za koje se tada mislilo kako će vječno trajati. I onih malih, sitnih država, čije postojanje i nestanak stanu na pola stranice školskog udžbenika. Na hiljade, vjerovatno.

Nije ovo još jedan patetično-nostalgičan tekst o zemlji koje više nema, zemlji u kojoj nisam ni rođena. Nemam namjeru raspravljati o tome da li je bila dobra, idilična ili neprirodna tvorevina naroda koji su 45 godina bili u zatvoru. Ono što me zanima jeste šta se desilo s ljudima čiji su cijeli životi bili vezani za tu zemlju? Kako su se osjećali? Šta se desilo sa životima ljudi koju su je voljeli? Da li je „ljubav“ prestala kada su saznali „istinu“? Ili je još tu?

Zašto njihove priče nisu ispričane? Ne političke, propagandne, nacionalističke... već samo najobičnije, najiskrenije ljudske priče. Kada već svakodnevno slušamo tri istine, zašto ne bi poslušali još jednu? Ili više njih?

Tragom tih pitanja donosimo kratke ispovijesti ljudi za koje svi u regionu dobro znamo, koji su obilježili i koji su obilježeni Jugoslavijom, zemljom koje više nema:

Đorđe Kadijević – filmski režiser, scenarista, historičar umjetnosti i likovni kritičar.

„On (Tito) je čak i sam nagoveštavao, naročito u svojim poznim godinama. Ne treba da sumnjamo da je bio svestan da će se tvorevina njegove revolucije raspasti čim on padne. Ne politički, nego biološki. I zaista, do poslednjeg trenutka, pa čak neko vreme i iz groba je držao na okupu ovu balkansku bolumentu koja se danas raspala u paramparčad i vratila se za čitav vek unazad, u istorijskom smislu te reči.

Nije tačno da istorija ide samo napred. Sve je to na jedan ili drugi način Josip Broz znao, i kažem: nije sigurno da je njegov kult bila ona koheziona snaga koja nas je držala i suzbijala naše divljaštvo, naš atavizam, naš prokleti balkanski instinkt, entropije i samouništenja, koji je tako brzo došao do izražaja čim njega više nije bilo, jer ovakvi kakvi sada vladaju mahom, bežali su pred njim.

Mislim da je bilo mnogo lakše razbiti Jugoslaviju nego razbiti jugoslovensku kuturu, i mislim da će jugoslovenska kultura ne samo jos dugo živeti, nego da će ona doprineti rađanju jedne potpuno nove svesti da ustvari jugoslovenstvo nikada nije u suštinskom smislu ni razbijeno jer njega ne čini ni država, ni sistem, ni ideologija, ni institucija, njega čini ono duhovno. To je jače od svega. I ono jedino što ostaje, a ostaće umetnička dela, među njima i filmovi. Fali nam ona uzavrela potreba za susretanjem i razmenom mišljenja, za govorenjem i slušanjem, kakva je vladala u grupi Medijala kakvoj sam ja pripadao, kakva je vladala među najboljim delom mlade populacije onoga vremena, Titovog vremena.
Francuska revolucija nije nastala zbog Dantonove ulične galame, nego je nastala iz razgovora koji su vođeni u Didroovom salonu. To je ono što nam fali. Ne da bi smo dizali neku ponovo revoluciju, danas je revolucija jedan izduvan balon, znate to danas niko ne pominje. Itekako će se pominjati revolucija, itekako će biti revolucija i to će znati ovi mladi koji dolaze.

Najveća nesreća koju sam doživeo je nestanak moje otadžbine, i to je rana na mojoj duši. Gde je film o tome? Ko je na filmu to rekao? Koja tragedija se događa danas, u šta mi gledamo, o čemu snimamo nazovi filmove? Setili smo se da smo u Montevideu bili treći, a sad kad smo poslednji toga nismo svesni. A i to je za film.”
 
Mirjana Karanović - glumica

„Odjednom više nije bilo reči za tu zemlju. Odjednom je ta zemlja nestala. U rečima. U rečenicama. Odjednom više nije bilo nje, same. Bili smo mi, oni i oni drugi, ovi treći. Onda je ta zemlja proglašena za nešto loše. I ja počinjem da osećam sramotu zato što volim nešto što je loše, što nevalja. Ja, gubitnik koji voli nešto čega nema.“
 
Kemal Monteno - pjevač, tekstopisac

„Mrzim riječ, ono kad govore regija, reci Jugoslavija. Meni je jedna od najljepših zemalja na svijetu što je bila. Kad kažu : „U regiji...“, ne mogu da psujem, a sad bi opsovao. Ja volim, meni je Juga ostala u srcu, u duši. Ja sam u toj zemlji rođen i to će za mene vječno biti moja Juga, ustvari.“

Predrag Lucić – osnivač i urednik Feral Tribunea

„Suze za  kraljem Aleksandrom, suze za Titom , suze za našim vladarima. Suzilo se i za Franjom Ferdinandom. Hoće naši ljudi, bez obzira radilo se o Splitu, Beogradu, Zagrebu ili Nišu. Hoće se oni oduševiti kad se uđe u neke nove modele i onda poslije, jako rado hoće zaboraviti da su se ikada oduševili ili da su ikad bili tužni za vladarom koji je bio ubijen ili umro za njihova života. Ne bih zadavao tu priču da je Jugoslavija morala trajati vječno, ali onaj ko likuje nad tim što ona nije potrajala vječno mora znati da neće i Srbija, ni Hrvatska trajati vječno, na istom modelu, neće.
Ja bih sad, koji sam rođen '54 ili vi koji ste mlađi, trebali osjećati nekakav strašan uteg grijeha rođenja u Jugoslaviji. Grijeha života u Jugoslaviji. A ovi majstori, koji su od nje živjeli i koji su je zagovanali na kraju krajeva, da bi živjeli poslije od svojih gubernija smanjenih, kad su vidjeli da ne funkcionira to zajedno. A oni su potpuno izostavljeni iz te priče. Njima Jugoslavija nikad ništa nije dala. Oni nikad nisu živjeli u njoj i oni ništa s njom nemaju. Imamo vi, ja i svi ljudi koji nisu sjedili na partijskim plenumima, koji nisu bili državni intelektualci... svi smo krivi za Jugoslaviju. Pa jesmo, u toj mjeri u kojoj smo trpili Bilandžića, Ćosića i ostale. U nekakvoj federaciji ćemo živjeti, na kraju krajeva mi živimo u neformalnoj federaciji. Naši moguli, ljudi koji su zapravo stvarni gospodari-nije to politika. To su oni ljudi koji su nakotili novac. Oni funkcioniraju sjajno. Funkcioniraju mafije, funkcionira sve zapravo. Zadnje to dođe do običnog svijeta. Puno lakše ide kokain, zajednički tenk, bilo šta, nego recimo što idu knjige, časopisi ili normalna pisma između ljudi, avio-saobraćaj između Srbije i Hrvatske. Ne znam šta su očekivali da će dobiti i u čemu im je taj sex da uđu jedni bez druih, kao 28-ta, 29-ta, ili 117-ta članica EU. A, ući će jedan dan, manje više, svi.“
 
Hanka Paldum - pjevačica

„U onom vremenu, bilo je predivnih stvari, bilo je naravno vjerovatno nekih stvari s kojima se ne bi neki slagali. Ja samo pamtim, jer sam bila mlada, trudila sam se da napravim karijeru, borila se, ostvarila, zaradila, živjela, putovala, uživala i zaista, sav taj period siurno ne bih dala ni za kakav period koji je sad trenutno, ili možda koji će doći. Ne znamo šta će biti sutra.“
 
Goran Bregović – kompozitor, frontmen Bijelog dugmeta

“To je zato što nisam dovoljno Srbin da budem Srbin, niti Hrvat da budem Hrvat, a nisam dovoljno Bosanac da bih bio Bosanac. Ja sam iz vrlo mješovitog braka, ali to je više moj emocionalni izbor nego etnički. Znate, kada izgubite svoju domovinu onda shvatite da vaša domovina nije neka geografska ili politička teritorija, to je samo emocionalna teritorija. Dakle, moja emotivna teritorija postoji i to je ova teritorija, nije bitno da li moram da pokažem svoj pasoš nekoliko puta.”
 
Đorđe Balašević – kantautor, pjevač, pisac, režiser

“A ono što sam izgubio tokom poslednje decenije, ono što smo svi izgubili, jesu silni gradovi van sadašnje Jugoslavije, gradovi gde sam redovno odlazio i gde sam se osećao kao kod kuće. I to sad polako vraćam. Bio sam u Sloveniji, pa u Makedoniji, Sarajevu, 15. avgusta sviram u Puli na rođendanu Atomskog skloništa... To mi je ovde u silnom bezumlju bilo i prebačeno – što mogu svuda da odem. "Ti odeš u Ljubljanu, odeš u Bosnu, odeš u Skoplje, ideš u inostranstvo – pa ti svuda ideš?!" Kao da mi je to neka mana... Toga se baš ne stidim, stideo bih se da sam na spisku sa onim likovima koji ne smeju nigde da idu, to bi za mene bio pravi poraz, a to što mogu svuda da odem – smatram za kompliment.
Nas je tada definitivno slušala druga vrsta publike, koja nije bila ona klasična "Od Vardara do Triglava". To se sada radikalno promenilo. Na koncert u Vankuveru sada odlazim sasvim smiren, pošto znam da me čeka moja publika, ista ona kao u bilo kojem gradu u bivšoj firmi, i kad me pitaju, na primer: "Prvi put ste u Melburnu, šta očekujete?" kažem "isti koncert kao bilo gde, jer znam da su to Bistrooki (tako ih zovem), da sve znaju i da im ništa posebno ne treba objašnjavati. Tužno je što su svi oni danas tako daleko, pokušavam na kraju večeri da im to ublažim, kažem: "Znam da svi kukate, da žalite za svojima, osećam se pomalo krivim što vam sada izazivam neki žal, nostalgiju za onom zemljom – ali morate da znate da to više nije Ona zemlja i više nisu Oni ljudi. Zato pokušajte to lepo seme lepote koje nosite u sebi da posejete po celom svetu. Nemojte više misliti na to – kada ćemo se vratiti? Stvar superiornosti jeste i u prilagodljivosti da gde god smo – pokažemo koliko vredimo i šta smo!"

Jeste, govorio sam protiv Slovenaca, zato što su rasturili moju domovinu. To ti je kao ono kad te ostavi devojka, pa prva tri dana imaš fore da pričaš ružno o njoj... E, a onda su i Hrvati hteli da se odvoje od nas. Oni su to ionako uvek hteli. A onda i Bosna. "Muslimani? Od njih ne možeš očekivati ništa dobro", pa Makedonci, sad već i Crnogorci. E, sad i mi već hoćemo da se odvojimo sami od sebe. I shvatiš na kraju u kome je problem. Kada sam otišao u Sarajevo, ovde je objavljeno: "Ima li on pravo da se tamo izvinjava u ime srpskog naroda?" Snimak tog koncerta niko živ ovde nije emitovao, a tu bi se lepo videlo da se nikome ne izvinjavam, jednostavno zato što nemam zašto da se izvinjavam. Oni koji treba da se izvine moraće sami da odu to da urade. Ja mogu da se izvinim u ime ljudskog roda gradu koji je mrcvaren, maltretiran, gde su deca ubijana iz snajpera. Kao čovek osećam mučninu, ali ne i potrebu da se izvinjavam u ime onih koji su to činili. Jednom sam u životu napravio grešku i pevao "u ime svih nas". Ćuti bre, pevaj svoje, u svoje ime! Zadnja sam osoba s kojom bi trebalo pričati o ratu, protivnik sam svih ratova i sukoba.”
 
Vječnost je iluzija. Koliko je samo država i nacija nestalo do sada? Iza koliko njih nije ostalo ništa, ni spomenik? Prolaznost je nešto s čim se svako, prije ili kasnije, mora pomiriti. Ni Bosna i Hercegovina neće trajati vječno. Mi već nestajemo, ma koliko teško se mirili s tim. Naše silne zakletve, obećanja o vječnosti, snovi o nekakvoj moći,  kako smo bitni i važni... sve je to zabluda. Zauvijek nama znači samo 50 do 100 godina. 

Tragedija nije kada jedna država nestane. Tragedija je kad zajedno sa sobom odnese živote. Tragedija je što iza nje ostaju ljudi čiji su životi zaleđeni u vremenu i prostoru.