Ljubodrag Stojadinović: Novakova lekcija domaćoj fukari

Novak ima samo 32 godine, a već je ikona fer pleja u ostvarivanju svoje pobedničke sportske filozofije. Uzor čojstva u najčistijem smislu, as pristojnosti.

AUTOR: Ljubodrag Stojadinović
OBJAVLJENO: 18.07.19 u 10:41
http://bit.ly/2YncwRq
Čini nam se kao da smo svi mi pomogli Novaku Đokoviću da postane legendarni junak sporta, uprkos Federeru i 15.000 pakosnih protivnika.

Čini nam se, ali nismo. Čovek je sve to učinio sam. I to nije nacionalni podvig. Osim navijanja, poistovećivanja i višekratnog upada u predinfarktno stanje, sa tim podvigom zaista nemamo ništa. Ni trunčicu zasluge. Nemaju je ni vlast, ni država, ni narod. Ni ministar sporta, ni karikatura na čelu države. Ni tabloidi, sa svojim licitiranjem o tome ko je i koliko navijao za Đokovića, zašto ga ne voli onaj neprilagođeni Australijanac. Zašto je publika takva kakva jeste, i zašto, do đavola, toliko voli Federera.

Ali, ipak, bilo je to izuzetno, antologijsko sportsko popodne. Drama koja nas je uzdrmala i dovela u nedoumicu povodom smisla i besmisla sportske i svake druge borbe. I u tome smo zaista želeli da njegovu pobedu – koja je predugo bila daleka i neizvesna – ako je ostvari, doživimo kao svoju. Niko nam ne može zameriti ako jesmo, bar tu jednu pobedu u beskrajnom inventaru poraza.

Drugih pobeda i nema, i zato je tih pet sati traumatičnog tenisa bilo toliko važno. Ne za naciju, šta ona uopšte ima s tim, nego za svakog od nas, koji hteo ne hteo, u svakom ko je veliki ili najveći uspeva nekako da vidi i sebe. To je iluzija koja se ostvaruje samo kroz gubitnički san, jer kad se on rasprsne i Vimbldon ostane tek neznatna stavka u zaboravu, vratićemo se ponovo u bedno životarenje, koje će šampionski blesak jednoga od nas ostaviti u još većoj pomrčini.

Ali, ovo i nije priča o tenisu, taj meč je neiscrpna tema o epskoj borbi u kojoj nije pobedio bolji nego jači. Dakle ipak bolji! Nego o sportskom i svakom drugom gospodstvu pobednika, koji se u trijumfu nije poneo pa počeo, na primer, da grdi pobliku. Ili da poruči protivniku: Ko si bre ti Rodžere, pojma nemaš, evo danas sam te odrao i oterao u penziju!

Mislite da to nije bilo moguće? Jeste, naravno, ali ne u ovom slučaju. Zamislite obračun gospodina Novaka Đokovića, da ima, na primer, narav i nevaspitanje predsednika države iz koje dolazi. Zar ne bi, možda kazao: "Federer je samo jedan jadni, propali teniser na izdisaju. I ja se njega ne bojim, nego ga prezirem. Sram ga i stid bilo. On je imao podršku čitave teniske mafije, zapadnih sila i onog huligana Kirgiosa. Ali ja ću vladati tenisom dok to želim!" Ili za publiku: "Ta šačica plebsa, koja se okupila ovde, potplaćena novcem zapada, mislila je da ću se uplašiti njihovog urlanja i pretnji. Ali, ja se ničega ne bojim, i reći ću tim bednicima da me svaki njihov zvižduk čini jačim, i da ću pobediti. Gledao sam sa svog prozora te jadnike i bednike, i znao sam da mi ne mogu ništa!"

Slične izjave bi izašle i iz misaonog i govornog sklopa služinčadi, i oni bi se utrkivali u gadostima na račun svakog, pa i ovih protivnika. Pogan jezik iz plitke pameti, ovde je zavodljiv i uvežbani manir javnog opštenja vlasti sa plebsom.

Naravno da bismo propali od srama da je to rekao Novak. A kad tako govori Vrhovni, zabole nas. Takav je, neotesani huligan, Šešeljev đak. Tu popravke više nema.

Jasno li je onda zašto Novak Đoković nije jedan od nas? On je rekao da mu je Federer inspiracija, da će i on želeti da igra bar do 37. godine. Da ga poštuje, da je počastvovan što igra u njegovoj eri. Nije psovao publiku, niti izrekao bilo kakvu aluziju na njen nekorektan stav i bučno nesportsko navijanje. Bio je nadmoćan, veliki džentlmen pred onima koji misle da to oduvek jesu. I tako još jednom pokazao šta znači i gde dovodi poštovanje prema sebi.

Novak ima samo 32 godine, a već je ikona fer pleja u ostvarivanju svoje pobedničke sportske filozofije. Uzor čojstva u najčistijem smislu, as pristojnosti. Ali, to nije samo sport, niti samo vaspitanje momka čiji način života rezolutno odudara od endemske nacionalne bahatosti i tupe narcisističke nadmenosti. To je suština, skup osobina koje zauvek ostavljaju njegove imaoce u istoriji.

Pitanje je samo na prvi pogled jednostavno: zašto naše najvažnije budale ne uče od njega? Ali to nije moguće i oni to ne žele. Jedino takvi kakvi su mogu da opstanu u ovoj deponiji.

Đoković je uspeo da odoli agresivnom nacionalšovinističkom frontu, pokazujući koliko mu je taj okvir odvratan i tesan, i da njegov kosmopolitizam nije usklađen sa komičnim ali opakim srbujućim šepurenjem. Zbog toga je bio na meti naci desnice, koja mu je zamerala druženje sa hrvatskim sportistima. Posebno ih je kosnulo navijanje za njihovu fudbalsku reprezentaciju na svetskom prvenstvu.

Oglasio se mrtvi stražar u davanju potrebnih doza šovenske pomoći vladaocu, izvesni Đuka, koji je, svakako u ime njegovo, na Đokovića poslao konačnu anatemu, rekavši mu da je idiot i psihopata. Nema se sa njim više o čemu pričati, to je otprilike bila poenta okončane Đukine borbe protiv Novakove verzije autošovinizma, nesuvisle kovanice intelektualne pileće pameti srpske naci desnice. Ali, stvar se primila, upravo kod Đukanovića i njemu sličnih čuvara čiste krvi.

Iz nekog hrvatskog zatvora javio se Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, tvrdeći da je navijanjem za Hrvate Novak izdao Srbiju i Srbe, srpsku borbu i sve žrtve htvatskog pogroma nad Srbima.

Nikada se Novak nije ni osvrnuo na te zagađene sekrecije, mada je takve pogane stvari teško prećutati. Nadmoćno je ignorisao postojanje i Đuke i Vasiljkovića, očito i opravdano smatrajući njihove plitkoumne paškvile nedostojnim odgovora.

Đoković je zaradio veliki novac i živi iznad svakog sna običnog sveta. Ali, to je samo njegov podvig u poslu kojim se bavi, i cena na tržištu gde je on vrhunska zvezda i ponuda.

Iskreno verujem da neće prihvatiti počast da jednog dana ode na dvor. Čovek ne pripada vlasti, niti ga moć takve vrste ushićuje. Na ravnoj nozi razgovara sa kraljevima, o čemu bi pričao sa fukarom?

Nije verovatno da će krenuti putem svoga teče, Zorana Terzića, izvrsnog odbojkaškog trenera koji je ljudski potpuno utrnuo pred Vučićem posle titule svetskog prvaka: "Ova medalja je za vas, na svakoj utakmici osećali smo vaše prisustvo na terenu!" Takvo podilaženje avetnoj suklati kao sedmom igraču koji je i doneo titulu, bilo je istinski nepodnošljivo.

Zgađene takvim poniženjem do tog časa omiljenog trenera, neke devojke su počele da odbijaju poziv za reprezentaciju. Terzić je zapretio da će takvima biti oduzete nacionalne penzije.

Najboljem teniseru nisu potrebne sablasti u igri da bi bio to što jeste.

Na teren Vimbldona u prošlu nedelju, gospodin Novak Đoković je, kao i uvek pre toga, pred svog protivnika izašao sam.


Tekst "Novakova lekcija domaćoj fukari", autora Ljubodraga Stojadinovića, objavljen je na portalu Peščanik 17. srpnja 2019. godine.